Brzi dotok vazduha u pluća uzrokuje zatvaranje nepčane resice, stvarajući u tom trenutku prepoznatljiv hik zvuk.
NE postoji osoba iz koje nekad nije izletelo sponatano “hik” kao znak štucanja. Da li nas u tom trenutku “neko spominje”, što bi rekli stariji, ili se u organizmu dešava nešto drugo? Iako je štucanje u principu bezazleno, kod ljudi kojima se dešava izaziva neprijatnost zbog glasnih zvukova koje ne mogu da utišaju. Ova nekontrolisana reakcija organizma može da bude simpatična ako kratko traje i ako ne izaziva neprijatno naprezanje. Ali ako ne može da se zaustavi ili se učestalo ponavlja, može da ukaže i na ozbiljne zdravstvene probleme, zbog čega je neophodna intervencija lekara.
Šta je štucanje i kako nastaje, za “Život plus” objašnjava gastroenterolog profesor dr Nenad Perišić iz Klinike za gastroenterologiju Vojnomedicinske akademije:
– Štucanje ili singultus, kako se na latinskom zove, nastaje zbog grčenja dijafragme i trenutnog zatvaranja glasnica. Zato se poznato “hik” i javlja posle svake kontrakcije. Ponavlja se nekoliko puta u minutu, a u 80 odsto slučajeva radi se o nekontrolisanim kontrancijama leve hemidijafragme. Što se tiče dijafragme, ona predstavlja mišićnu barijeru između trbuha i grudnog koša. Osnovna funkcija dijafragme je u disanju, gde prilikom njene kontrakcije dolazi do širenja pluća i ulaska vazduha u njih. Brzi dotok vazduha u pluća uzrokuje zatvaranje epiglotisa, odnosno nepčane resice, stvarajući u tom trenutku karakterističan “hik” zvuk. U medicini je štucanje poznato i kao sinhrono lepršanje dijafragme.
* Šta do štucanja dovodi?
– Štucanje nije voljan čin i obuhvata poseban refleksni luk. Javlja se u svim uzrastima, od prvih dana života pa do poznih godina. Ipak, češće je kod muškaraca nego kod žena. Nastaje usled različitih poremećaja centralnog i perifernog nervnog sistema, počevši od nadražaja ili povrede jednog od nerava, poznatog kao frenični živac, do toksičnih i metaboličkih poremećaja. Uzroci mogu biti različiti – može da se pojavi usled brzog konzumiranja obilnog obroka, poremećaja elektrolita, pa čak i zbog tumora mozga. Štucanje može da izaziva i upala pluća, poremećaj jednjaka i želuca, upala gušterače, bolesti jetre i žučnog sistema, uremija bubrega. Može da se javi i zbog stanja nakon operacije, trudnoće ili alkoholizma.
* Koliko štucanje može da traje?
– Obično kratko traje i spontano nestaje. Ali, takozvano perzistentno uporno štucanje traje više od 48 sati, dok intraktibilno, neukrotivo štucanje u kontinuitetu, može da potraje i duže od mesec dana. Iako retko, neukrotivo štucanje može da dovede do iscrpljenosti, nesanice, pa čak i gubitka telesne težine. Poznat je primer Amerikanca Čarlsa Osborna koji je štucao 68 godina, od 1922. do 1990. Zbog rekorda koji je postigao u dužini štucanja našao se i u Ginisovoj knjizi.
* Da li je moguće da se štucanje prekine i na koji način se to postiže?
– Može da se prekine lekovima i određenim medicinskim postupcima bez korišćenja medikamenata. Zna se da visoka koncentracija ugljen dioksida u krvi inhibira, odnosno koči štucanje, dok niske koncentracije ovog gasa deluju podsicajno. Stoga, mnoge jednostavne metode mogu zaustaviti štucanje. Jedna od njih je ponavljano zadržavanje daha nakon dubokog udisaja ili disanja u papirnu kesu. Može pomoći i brzo ispijanje čaše hladne vode, gutanje izmrvljenog leda, sisanje kriške limuna, stavljanje kašičice šećera pod jezik. Podsticanje povraćanja, kao i pritiskanja očnih jabučica takođe može pomoći.
* A kada je reč o lekovima?
– Od lekova za zaustavljanje dugotrajnog i upornog štucanja koriste se haloperidol antipsihotik i sedativ, kao i jak antipsihotik torazine, gastrointestinalni stimulant reglan. U težim i rezistentnim slučajevima primenjuje se anti-spazmolitik baklofen da bi se na štucanje izvršila supresija, odnosno zaustavljanje. Terapija sa sedativima često zahteva dozu koja pacijentu može da pomuti svest i učini ga letargičnim. U takozvanim intraktibilnim slučajevima gde štucanje traje veoma dugo, a koje nisu zaustavili ni lekovi niti druge metode, pristupa se određenoj hirurškoj intervenciji. U svakom slučaju, osoba kod koje je štucanje često ili dugo traje i remeti mu normalan život, trebalo bi da se obavezno javi lekaru, da bi se otkrio pravi uzrok, a tek onda pribeglo adekvatnom lečenju. Zapravo, ukoliko štucanje traje duže od tri sata ili dovodi do otežanog disanja i gutanja, obavezno treba potražiti pomoć lekara.
TEHNIKE SAMOPOMOĆI
MNOGI tvrde da štucanje prestaje ukoliko osobu koja štuca neko iznenada uplaši. Pomaže i mentalno odvraćanje pažnje od štucanja. To se može postići tako što će osoba koja štuca pokušati da se seti šta je prekjuče ručala, ili da, na primer, nabroji sedam ćelavih muškaraca koje poznaje. Prestanku štucanja pomaže i dosta konzumiranja šećera ili vode. Ubrzano disanje na usta ili nos, takođe može da zaustavi ovu neprijatnu pojavu, ali disanje bi trebalo da se izvodi u vidu dahtanja kao što to radi pas. Na taj način najbolje se opušta dijafragma, tvrde dobro upućeni. A kao najefikasniji vid prekida preporučuje se ljubljenje sa voljenom osobom u kontinuitetu.
VAŽNO JE JESTI SPORIJE
LjUDI koji svakodnevno ili nekoliko puta nedeljno štucaju u kratkim vremenskim razmacima, najčešće imaju višak želudačne kiseline i problem sa gastritisom. Da bi se pojava štucanja što više proredila važno je jesti što sporije, veće obroke raspodeliti na nekoliko manjih i ograničiti unos alkoholnih pića i cigareta.
Samo u izuzetnim slučajevima štucanje može biti izuzetno učestalo, čak više od sto puta u minutu. Takvo stanje dovodi do poremećaja disanja, zbog čega je neophodna hitna lekarska pomoć, upozoravaju stručnjaci.
