San – svi ga imamo, mnogi od nas u njemu uživamo, ali niko ne zna zašto nam je tačno potreban ili šta radi.
Znamo da nedostatak sna može da nanese fizičku i psihološku štetu , a opet se isti nedostatak sna pokazao kao veoma brz i efikasan način lečenja depresije (mada obično samo dok osoba ponovo ne zaspi). Praktično, mnogo toga u vezi sa snom i dalje predstavlja misteriju.
Kristof Nisen, psihijatar i psihoterapeut na Univerzitetu medicinskog centra u Frajburgu, u Nemačkoj, želi bolje da upozna funkciju sna kako bi razotkrio potencijalne mehanizme srodnih poremećaja i njihovih lečenja. Da bi u tome uspeo, on i njegov tim istraživača nedavno su izmerili moždanu aktivnost ljudi posle prospavane i neprospavane noći. Pronašli su nekoliko ključnih razlika kod učesnika koji nisu spavali. Njihovi rezultati objavljeni su u žurnalu Nature Communications.
Nisen je istakao da provodimo oko trećinu svojih života spavajući i da san takođe preovladava širom životinjskog carstva. “Ali i dalje ne znamo zašto toliko vremena u svojim životima provodimo u ovom neaktivnom stanju, tako da san mora da ima veoma važnu funkciju”, rekao je on. “Inače bi to samo bila jedna velika greška evolucije.”
U novoj studiji, istraživači su se posebno pozabavili sinaptičkim plasticitetom — promenom u snazi veze između neurona, za koju se pokazalo da je san usklađuje. Proučili su i homeostatičan plasticitet, ukupnu snagu veza u mozgu, i asocijativan plasticitet, koji se odnosi na selektivno jačanje veza u reakciji na nove informacije, kao što su učenje neke konkretne veštine koja zahteva zajedničko aktiviranje relevantnih neurona da bi se kodirala memorija. Kako je to Nisen rekao: “Neuroni koji sarađuju, na kraju se i spajaju.”
Istraživači su testirali ovo na 20 učesnika preko EEG-a i transkranijalne magnetske stimulacije (TMS), uz čiju pomoć su magnetni puls poslali u motornu koru velikog mozga kako bi indukovali pomeranje ruke. Otkrili su da je, posle neprospavane noći, učesnicima bio potreban značajno niži puls da dovede do istog pokreta rukom. To govori da je ukupna neuronska eksitacija mozga viša kod nedostatka sna, jer se tokom dana nagomilala.
To ispočetka može da zvuči kao nešto dobro, ali mozak sa uopšteno višim stepenom eksitacije nije dobar za taj važan asocijativan plasticitet koji stvara sećanja. “Stvar je u tome da smo istovremeno kod učesnika kod kojih je mozak imao visoku eksitaciju posle nedostatka sna primetili da je ta induktivnost asocijativnog plasticiteta blokirana”, rekao je Nisen. “Tako da je to jedna loša strana.”
Testirali su tu induktivnost električnom stimulacijom nerva u ruci učesnika (koji potom šalje informaciju mozgu) neposredno pre slanja TMS pulsa — praktično oponašajući saradnju neruona. Nakon što su to uradili više puta, očekivali biste da će relevantne sinapse ojačati, što se zove dugoročna potencijacija. Ova vrsta plasticiteta, međutim, umanjila se nakon nedostatka sna, u poređenju sa onom posle sna. Pošto je to osnovni mehanizam za učenje i pamćenje, to nije tako dobro. Učesnici posle neprospavane noći takođe nisu baš dobro prošli na testu uparivanja reči.
Uzevši ova dva glavna zaključka, istraživači predlažu međuigru između te dve vrste plasticiteta, sa optimalnim prozorom za jačanje novih veza koji bi se desio kako se nagomila ukupna snaga veza. Oni tvrde da san zapravo “resetuje” celokupnu snagu, omogućujući da dođe do tog prozora.
“San praktično briše ili čisti veze u mozgu kako bi omogućio novo sticanje informacija”, rekao je Nisen. “To bi mogla da bude fundamentalna funkcija sna.” Praktično vam je neophodna ta rekalibracija sna kako bi vaš mozak mogao da se vrati u željenu tačku učenja novih stvari i stvaranje uspomena.
Kako njegov tim bude dalje napredovao, on se nada da će ovo istraživanje omogućiti uvid u nalaženje kontramera protiv nedostatka sna i lečenja stanja kao što je depresija.
Još važnije, ovo istraživanje bi moglo da baci novo svetlo na pitanje zašto uopšte spavamo: “Ono govori protiv ideje da je san samo pasivno gubljenje vremena.”
