Izvor:Blic
Šumskim putevima, preko brda i dolina gde ih presreću vukovi, lisice, srne, zečevi i druge divlje životinje, trinaestogodišnji Mario i njegov tri godine mlađi brat Mladen putuju u školu u Turjak.
Njima se ove godine pridružila i sestra Milica, koja je krenula u prvi razred. Oni dnevno prelaze šest kilometara u jednom i još toliko u drugom pravcu. Najčešće putuju biciklima i peške, zavisno od vremena.
Početku nastave u novoj školskoj godini, mnogo su se obradovali. Mario je krenuo u šesti, a Mladen u treći razred.
– Volimo ići u školu, tamo je lepo, imamo mnogo prijatelja. Pošli smo malo ranije, da se pre nastave provezemo oko škole u Turjaku. Tu je ravno i asfaltirano, a u našem selu svuda su brda i obale, kamen i prašina – ispričali su nam mali školarci iz sela slavnog imena.
Sreli smo ih negde na polovini puta do škole, u šumi, usamljene ali srećne zbog školskog zvona koje ih je ponovo odvojilo od letnje svakodnevice. Ispričali su nam da su na raspustu imali mnogo posla pomažući roditeljima. Mladen kaže da su njih dvojica sa najstarijim bratom Boškom prekrili šupu da ne kisnu drva i promenili krov na svinjcu.
– U našem selu ima malo ljudi, sve kuće su prazne i zarasle u trnje i šumu. Ponekad naiđu lovci, šumari ili planinari – opisuju Mario i Mladen svoje selo odakle su mnogi davno otišli zbog teškog života, udaljenosti i siromaštva.
– Sada je dobro, ali noću nije baš tako. Čim nešto šušne ili počne da lomi grane u šumi, mi se zagrlimo i zapevamo. Tako teramo strah i divlje životinje. Ima ovde svega, videli smo i vukove, šakale, jedino još nismo videli medveda, vladara kozarskih šuma – priča Mladen.
U porodici Drage i Dijane Šmitran iz Kozare, osim ovo troje osnovaca, ima još troje dece. Najstariji Boško se već zaposlio, Bojana pohađa srednju školu u Gradiški, troje ide u osnovnu u Turjak, a najmlađi Dario ima tri godine.
Svi su, kažu njihove malobrojne komšije, vredni i po svemu uzorni. Oni pomažu roditeljima u mnogim poslovima, u šumi, na njivi, čuvaju stoku, beru voće, sakupljaju lekovito bilje.
Stanko Bojanić iz susednog sela Samardžije rekao nam je da su Dragina i Dijanina deca ponos celog kraja.
– Oni nam daju nadu i vraćaju veru u život u ovim udaljenim i zaboravljenim planinskim selima – kaže starina Bojanić, čija kuća je pored puta, na ivici šume kojom svakodnevno prolaze Mario, Mladen, njihova braća i sestre.
Muzičar i šumar
Mario i Mladen otkrili su nam svoje životne želje. Mladen bi želeo da postane poznati muzičar, a Mario šumar.
– Ja već sviram harmoniku, naučio sam i mnogo pesama – otkrio nam je Mladen Šmitran svoje maštarije, tokom razgovora na prašnjavom šumskom putu.
Potom su nam se obojica lepo izvinili rekavši da moraju nastaviti putovanje kako ne bi zakasnili na nastavu i početak školske godine.
