Mer­ce­des 220 C iz 1964. go­di­ne, iz se­la Ko­pri­vna

Ol­dtaj­mer iz­gle­da za­is­ta im­pre­si­vno, a po­no­sni vla­snik ka­že da se tru­di da nje­gov lju­bi­mac uvi­jek bu­de čist, iz­glan­can i sja­jan. “Ni­ka­d ni­sam oti­šao u vož­nju a da ga ni­sam oprao, usja­jio i ula­štio. Ko­li­ko god vo­lim da ga vo­zim, is­to to­li­ko obo­ža­vam da ga čis­tim i po­li­ram. Ra­dim to s pu­no lju­ba­vi i uži­van­ci­je i ta­ko pre­kra­ću­jem pen­zi­oner­ske da­ne”, ka­že Trku­lja. Do­da­je ka­ko je “mer­džu” na­ba­vio pri­je 16 go­di­na u Ho­lan­di­ji, te ga je po­tom uve­zao u Nje­ma­čku, gdje je pro­veo ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja na pri­vre­me­nom ra­du.

“Uvi­jek mi je bi­la že­lja da na­ba­vim je­dan ta­kav mer­ce­des i ku­pio sam ga slu­čaj­no. Nje­gov vla­snik je bio je­dan sta­ri Ho­lan­đa­nin i je­dva sam ga na­go­vo­rio da mi ga pro­da. Za­ni­mlji­vo je da sam ja tek dru­gi vla­snik auto­mo­bi­la”, po­jaš­nja­va Trku­lja.

Ka­že da se na­kon pen­zi­oni­sa­nja vra­tio u ro­dnu Ko­pri­vnu i sa so­bom do­ve­zao lju­bim­ca, is­ti­ču­ći da je imao dos­ta admi­nis­tra­ti­vnih pro­ble­ma da ga uve­ze i re­gis­tru­je. Trku­lja objaš­nja­va da je nje­gov auto­mo­bil ku­pe, te da je u svo­je vri­je­me pred­stav­ljao za­dnju ri­ječ te­hni­ke, udo­bnos­ti i ele­gan­ci­je. Mo­tor ra­di na prin­ci­pu aj­nšpri­ca ili di­rek­tnog ubriz­ga­va­nja go­ri­va u mo­tor, što je bi­la te­hno­lo­ška no­vi­na u ra­zvo­ju mo­to­ra ko­ju je “Mer­ce­de­s” za­po­čeo pri­mje­nji­va­ti baš u to vri­je­me.

Nje­go­va ja­či­na izno­si 1.600 ku­bi­ka ili 120 konj­skih sna­ga i ra­zvi­ja so­li­dnu brzi­nu, a Trku­lja ka­že ka­ko se i da­nas mo­že po­trka­ti s auto­mo­bi­li­ma no­vi­jih ge­ne­ra­ci­ja. “Mi­slim da im ni­je sa­svim ja­sno ka­d moj ‘mer­džo’ pro­ju­ri po­red njih. U re­tro­vi­zo­ru im čes­to vi­dim izraz ču­đe­nja na li­cu”, s osmi­je­hom ka­že vla­snik ol­dtaj­me­ra.

Tvrdi ka­ko je na auto­mo­bi­lu sve ori­gi­nal­no, te da di­je­lo­ve ko­ji se po­kva­re ili do­tra­ju na­ru­ču­je di­rek­tno iz “Mer­ce­de­so­vih” pro­da­vni­ca u Nje­ma­čkoj. Ka­že ka­ko se i da­nas mo­gu ku­pi­ti svi po­tre­bni di­je­lo­vi, prem­da je nji­ho­va ci­je­na vrlo vi­so­ka.

Svo­jim lju­bim­cem uvi­jek pri­vla­či po­zor­nost gdje god da se po­ja­vi. “Čim ga par­ki­ram odmah se tu za­de­si ne­ko da me ne­što pi­ta u ve­zi s auto­mo­bi­lom. Za­tim ga za­gle­da­ju sa svih stra­na, za­vi­ru­ju i di­ve se. Ne­ri­jet­ko za­mo­le da im po­di­gnem po­klo­pac ka­ko bi po­gle­da­li mo­tor”, po­no­sno ka­že ovaj nje­ma­čki pen­zi­oner. Do­da­je da u po­slje­dnje vri­je­me čes­to su­dje­lu­je na su­sre­ti­ma vla­sni­ka ol­dtaj­me­ra ko­ji se održa­va­ju u BiH i van nje­nih gra­ni­ca.