Neko se smeje kada smejanju nije vreme, ne pazeći da li će bilo koga u svojoj okolini da povredi.
Smeh leči – opšte je mesto, ali to ne znači da mu je uvek i svuda mesto. Neke situacije jednostavno nisu prikladne za smejanje, pogotovo gromoglasno. Psihoanalitičar Samjuel Lepastje opominje ljude koji to rade u određenim momentima, jer bi svako morao da proceni kada je smeh neumesan.
– Neko se smeje kada smejanju nije vreme, ne pazeći da li će bilo koga u svojoj okolini da povredi. Neko je možda tužan, povređen, ljut, ogorčen, a drugi sedi pored njega i smeje se. Na taj način pokazuje da ne poštuje druge ili mu smeta ideja da pripada nekoj grupi – tvrdi Samjuel.
Stručnjak je zaključio da nisu retki ljudi koji se naizmenično smeju i plaču, čime otkrivaju da su vrlo osetljive osobe.
– Sa njima treba biti oprezan, jer nikada ne znaš da li je u nekom trenutku srećan, euforičan ili će da “umre” od tuge – kaže Lepastje.
Psihoanalitičar podseća i na kurtoazni osmeh, koji je tipičan za one koji žele da se sa nekim zbliže, pa deluju teatralno.
– Ponekad se on meša sa potisnutim ili tihim smehom, ali je karakterističan za ljude koji su naučili da ga kontrolišu, jer su životni ili radni uslovi to od njih tražili. Vrlo je verovatno da rade u nekoj strogo birokratskoj firmi – objašnjva psihoanalitičar.
