Već smo pisali o tome kako da se razvedete, a da se ne “poubijate”. Psihoterapeut sada savetuje kako da rastanak mame i tate što manje utiče na decu.
Brak u Srbiji u proseku traje 13,3 godine, a najveći broj razvedenih parova nema decu, ali ne treba zbog toga zanemariti decu kokja pate jer se mama i tata rastaju.
U kom uzrastu su deca najosetljivija na razvod?
“Smatra se da deca pre treće godine ne mogu da pamte, tako da vlada mišljenje da što su manja deca, to su manje osetljiva. Ali, ipak, to ne znači da ih razvod ne pogađa. U suštini, sa svakim detetom treba na tu temu biti oprezan i polako mu to saopštiti”, kaže za MONDO psihijatar i psihoteraput dr Tatjanu Vlašković Jovićević.
Ona naglašava da to nikako ne znači da razvod ne može da ostavi posledicu na decu mlađu od tri godine.
“Posebno ako je razvod bio intenzivan, pun svađa i prepirki, možda čak i nekog zlostavljanja, to će sigurno na njih ostaviti trag, uprkos tome što se po dečjoj razvojnoj psihijatriji smatra da deca ne pamte prve tri godine”.
Prema nekim američkim istraživanjima, smatra se da su deca oko 11. godine života najosetljivija na razvod, zato što su celu deceniju provela sa roditeljima.
“Naravno, i adolescenti su veoma osetljivi jer je i njima samima u tom periodu sve teško, a posebno činjenica da mama i tata više neće biti zajedno”.
Kada roditelji već odluče da se razvedu, kako to da saopšte deci?
“To u suštini zavisi od prethodnih odnosa. Ako su deca videla da se roditelji svađaju, da to nije kako treba, onda oni pretpostavljaju da tu nešto nije u redu. Ali ako baš odluče da se razvedu, onda treba sa decom da razgovaraju oči u oči, da sednu naspram ili pored njih, a ne da stoje iznad njih jer su oni mali i roditelji treba da budu na istom nivou sa njima. Prosto treba reći ‘mama i tata se više ne slažu, ali to nema veze sa tobom. Mi ćemo tebe uvek voleti, bez obzira šta će između nas biti. Ti ćeš i sa mamom i sa tatom biti i dalje u istim odnosima’”.
Treba li reći deci koji je razlog razvoda – da li dete treba da zna ako je neko, na primer, varao u braku?
“Mislim da ako su mala deca, ako nisu adolescenti ili odrasle osobe, ne treba im reći pravi razlog jer oni ne razumeju zašto bi to neko uradio. Samo im treba reći da se mama i tata ne slažu kao ranije i da se ni vi ne biste osećali loše, bolje je da se rastanemo”.
Postoji li neki način na koji roditelji mogu da pripreme decu na ovakvu vest?
“Mislim da i to zavisi od uzrasta. Što su deca manja, to im treba reći jednostavnije i bez previše detalja. Ako su deca starija, onda im treba saopštiti malo detaljnije. Ne može dete nikako da se pripremi na takvu vest, ali treba reći polako, postepeno, da ne bude kako mi to kažemo ‘s neba, pa u rebra’”.
Često čujemo da neki parovi ostaju u braku zbog dece. Da li je to zaista tako i da li je dobro ostati u braku samo zbog toga?
“Zavisi u kakvom je odnosu bio taj brak. Ako je bio pun svađa i prepirki, ne daj Bože nekih fizičkih razmirica, naravno da je bolje da se razvedu. I neka američka istraživanja su pokazala da i sama deca kažu da je bolje da se mama i tata razvedu, da se rastanu, nego da su zajedno ako se neprestano svađaju, ako mama plače, tata nije tu, i slično… Bolje je da budu mirni, ali razdvojeni, nego zajedno i da se svađaju”.
U nekim slučajevima, razlog za razvod braka su alkoholizam ili neka druga zavisnost jednog od supružnika. Da li za te probleme treba reći deci?
“Mislim da pre nego što dođe do razvoda, treba otići kod nekog stručnjaka, psihoterapeuta, psihijatra, psihologa, da probaju to da srede. Ako vide da i dalje nema rešenja, da partner prodaje imovinu ili tako nešto, po mom mišljenju je to onda razlog za razvod. Ali, ne treba reći detetu ‘tata ili mama ti je alkoholičar ili se kocka’, jer time u očima deteta umanjuju vrednost drugog roditelja. Tako da ipak treba reći ‘tata ima određeni problem sa tim i tim, pomoći ćemo mu, ali moramo malo da se sklonimo dok ne bude bolje’”.
Da li devojčice i dečaci isto podnose razvod?
“Smatra se da su ženska deca malo osetljivija i da su devojčice sklone kasnijem razvoju depresije, anksioznosti, povlačenja u sebe i slično, naročito ako su u vremenu pre puberteta. Ako u tom periodu postoje neki stresovi, devojčice recimo mogu ranije da uđu u pubertet. Naročito je to često jer se majke nekad odnose prema ćerkama kao prema drugaricama i pričaju im nešto što ne bi trebalo da pričaju deci, i onda počnu da optužuju muža, što nikako ne bi trebalo. Što se tiče dečaka, oni su skloniji nekim izrazima besa, povlačenju u sebe, razvoju nekih zavisnih oblika ponašanja, u smislu da se vežu za mamu ili za tatu… Oni su skloniji da imaju napade besa i da pokazuju otpor i slično, ali dobra vest je da otprilike posle godinu dana ti simptomi nestaju, u većini slučajeva”.
Imate li neki savet kako da roditelji prođu kroz razvod, a da što više ublaže neke negativne posledice na dete?
“Deca su karakteristična po tome što svako negativno osećanje koje imaju pokazuju putem ponašanje. Oni neće da kažu osećam se tužno ili besno, već će to da pokažu ponašanjem – ili će da beže iz škole, ili će da počnu da uzimaju alkohol ili čak drogu, ali na taj način to pokazuju. Zato roditelji uvek treba što više da pričaju sa decom i ako vide da je to otišlo u neku lošu stranu, da odu kod stručnjaka – psihologa, psihijatra. Dakle, važno je da roditelji shvate da to nije uobičajeni deo njihovog adolescentskog bunta ili šta već, nego da je to ozbiljnija stvar”.
