Slobodan Sudar, učenik osmog razreda i njegova sestra Milica koja je u septembru sela u klupe prvog razreda u Međeđi kod Kozarske Dubice, veliki su ljubitelji životinja.
Ovo dvoje školaraca su od oca Dušana i mame Tanje za rođendan dobili po konja.
To je bila njihova višegodišnja želja. U dvorištu punom životinja – kokoški, pataka, gusaka, krava, svinja, Slobodan i Milica najviše brinu o Sokolu i Šarki koji pasu na obližnjoj livadi, pored puta.
Ujutro čim svane i Sunce se pomoli na vrhuncu planine Prosare, njih dvoje svoje ljubimce izvode na pašu, sakupljaju seno, poje, čiste i pletu grivne na vratovima. Celog dana, posle nastave i domaćih zadataka, brat i sestra složno dele iste obaveze i istu ljubav.
– Igramo se sa životinjama i to nas najviše veseli. Volimo konje, a najviše Šarku zato što je šarena, po tome smo joj dali ime. Neki ljudi su nas pitali da je prodamo ali to ne bismo nikako uradili. Ne privlače nas mobilni telefoni, igrice na kompjuteru, već samo životinje – pričaju ovo dvoje odličnih i vrednih učenika.
Oni sa mnogo ljubavi govore o svojim lepim konjima.
– Tako su mirni i dobri, ližu dlanove kada im dajemo šećer da se malo zaslade. To se Sokolu i Šarki mnogo dopada i zato se najviše raduju kada se Slobodan i ja pojavimo, kada dođemo iz škole. Oni malo pasu a više gledaju odakle ćemo da se pomolimo. Tada podignu glave, ržu i trče nam u susret. Pomazimo ih, damo po koju kocku šećera ili neki drugi slatkiš – priča Milica pokazujući nam svoju Šarku, šarenu kobilicu koja se oko nje umiljava na ugodnom septembarskom danu.
Miličina mama Tanja priča da su njena deca veoma posvećena poslovima u domaćinstvu i da njima nikakav seoski posao nije težak.
– Oboje pomažu i Dušanu i meni, sve što treba da se radi, oni su tu. Poslušni su, rade u štali, na njivi, unose drvo za ogrev, sređuju dvorište. Njih mnogo ne interesuju mobilni telefoni, kompjuteri, televizijski program… Ponešto pogledaju i odmah odlaze vani, za nekim poslom kojeg smo mi započeli. Često sa Dušanom odlaze i u šumu, gde on seče drva – obrazlaže Tanja Slobodanove i Miličine navike te nastavlja da ih opisuje, kao izuzetke među njihovim generacijama.
– Nemamo sa njima problem zbog dugog sedenja, iskrivljene kičme, oštećenog vida ili ravnog stopala jer su stalno u pokretu. Oni vole selo i seoske poslove – kazala nam je Tanja Sudar, opisujući navike svoje dece.
Za njih su priroda i životinje, obližnji šumarci i livade, rodni voćnjaci poligon za zabavu i nadahnuće za dobre ocene u školi.
Holanđanka iz Jazovca
Šareni konji su retkost u Potkozarju. Među malobrojnim vlasnicima je Aleksandar Šljivar iz Jazovca koji je svoju šarenu kobilu rase poni uvezao iz Holandije. Zato je svi zovu Holanđanka.
– Imam troje malih konja koji su razonoda za celo selo. Leti ih uprežen u kola primerena njihovoj snazi i veličini, a zimi sanke. To je za decu, ali i za odrasle velika atrakcija – ispričao je Šljivar koji živi u Italiji a povremeno dolazi u rodni kraj gde je zasadio i stare sorte vinove loze i voća.
