Susret Rade Kragulj (72) iz Gradiške i Pave Marovca (74) iz Petrinje na savskoj obali, gde su nekada provodili mnoge večeri, posle pet i po decenija krunisan je brakom.
Držeći se za ruke kao nekada, ovo dvoje penzionera sada svakodnevno šetaju pored reke i oživljavaju sećanja na mladost. Pavo je u Gradišku, iz rodne Petrinje doselio 1962. godine i zaposlio se u „Radniku“. On je bio bravar, a dve godine mlađa Rada Kragulj, u to vreme bila je učenica zanatske škole, na praktičnoj nastavi u istom preduzeću.
– Zavoleli smo se na prvi pogled, provodili mnogo vremena zajedno. Posle posla u „Radniku“, maštali o zajedničkom životu i porodičnoj sreći. Nažalost, naša ljubavna veza prekinuta je neočekivano – priseća se Pavao.
Rada kaže da je ovaj Banijac bio lep i privlačan, popularan među devojkama.
– Naši životni putevi su se razišli za svega petnaestak dana. Sticajem okolnosti o kojima sada ne bih govorio, oženio sam se drugom devojkom iz drugog kraja, nakon veoma kratkog poznanstva. Tada više nisam mogao ostati u istom preduzeću sa Radom nego sam otišao u Sisak – objašnjava Pavao neprilike koje su ga snašle u ljubavnom trouglu.
Rada, da bi mu napakostila i lakše prebolela iznenadni raskid, udala se posle samo pet dana.
– Nisam mnogo birala, htela sam po svaku cenu da se udam njemu u inat, a meni kako bude. Zato moj prvi brak nije dugo trajao, svega nekoliko meseci. Time sam, privremeno zalečila ljubavne rane i tugu zbog Pave ali ih nikada nisam u potpunosti izlečila – iskreno nam je ispričala Rada, koja sa Pavom sada pokušava bar delimično nadomestiti izgubljeno vreme i ostvariti snove iz mladosti.
– Sada mi je Rada lepša nego pre, kada je imala osamnaest leta. Živimo u Gradiški, ponekad odlazimo u Petrinju gde imam kuću i imanje. Posvećeni smo jedno drugome, zdravi smo, šetamo pored Save, posebno u rano jutro i u sumrak, kada Sunce zalazi. Izlazimo naveče, kao nekada, idemo po kafićima, putujemo i volimo se – iskreno svoju emociju iznose ovo dvoje penzionera koji su na svoju bračnu zajednicu i potpis kod matičara, čekali više od pola veka. Učinili su to nedavno i uskoro će proslaviti prvu godišnjicu zajedničkog života. Rada je, kaže, bila sama desetak godina. Iz tri braka ima četvoro dece, a Pavo iz jednog dvoje.
– Od sudbine se ne može pobeći, u to smo se uverili. Kada me Pavo telefonom pozvao pre četiri godine i rekao, da li ga primam, svet se oko mene okrenuo. Odmah sam prepoznala njegov glas i u trenutku vratila u mladost, oživela uspomene, setila se lepih dana, ali i našeg raskida bez reči i oproštaja – priča ova penzionerka.
– Srećno sam živeo u Sisku, završio Mašinski fakultet, radio u železari, imao suprugu i dvoje dece. Sin sada radi u Nemačkoj, a ćerka u Zagrebu. Posle smrti moje supruge pre pet godina, ostao sam usamljen. Tada sam počeo intenzivnije prelistavati uspomene i tražiti put iz samoće. Potražio sam Radin broj i javio se. Sve ostalo je bilo kao u bajci – opisuje Pavo odluku kojom je želeo da posle mnogo godina kroči u bračnu zajednicu sa svojom prvom ljubavi, Radom Kragulj, poreklom iz Donje Doline, koja je odrasla u Domu ratne siročadi u Gradiški.
Pavo je takođe bio domsko dete, ali na Baniji, u Sisku.
– Sreli smo se ponovo u Staroj Gradiški 14. marta 2013. godine, na mestu gde smo nekada šetali, voleli se i u letnje večeri maštali o sreći. Znak za raspoznavanje, zato što smo se mnogo promenili, bila je po jedna crno-bela fotografija iz šezdesetih u ruci. Bili smo uzbuđeni, strahovali da se možda nećemo prepoznati ali nije bilo tako – kaže Rada.
Čuva ga od drugih žena
Penzinerka Rada priča za „EuroBlic“ da se sada ne odvaja od svoga izabranika, sa kojim se pre godinu dana venčala u Gradiški i uzela njegovo prezime Marovac.
– Moram ga dobro čuvati, da me ne prevari, zagleda se u neku drugu i pobegne kao nekada – uz smeh, na savskoj obali, gde smo ih i mi upoznali, priča ova penzionerka.
