Naša podvest je u velikoj meri odgovorna za to.
Analiza posle raskida obično otkriva očigledne znake da „to” nikada ne bi uspelo. U tom trenutku je lako osvrnuti se i zapitati se zašto se ste racionalizovali određeno kretensko ponašanje, dok je još lakše čuditi se tome kako drugi ljudi uspevaju da ignorišu crvene lampice upozorenja u svojim sopstvenim vezama.
Ali ipak, svi mi imamo svoje priče. Svi možemo da navedemo znake koji je trebalo da nas upozore, ali nisu. S toga, moramo da postavimo pitanje: zašto nisu?
Zapravo, kaže psihoterapuet Kimberli Heršenson, ljudi obično prepoznaju znake upozorenja, bilo na nesvesnom, bilo na svesnom nivou. Ljudi iz prve grupa shvataju da nešto nije u redu, ali ne mogu tačno da kažu šta je u pitanju. Ljudi iz druge grupe ubede sebe da ostanu u vezi, najčešće zbog nedostatka samopoštovanja.
Tako se Elen*, 27, osećala dok je bila udata za svog posesivnog bivšeg. „Instinkt mi je govorio da treba da obraćam pažnju na te znake”, kaže ona, „Ali sam ja jednostavno nalazila opravdanja za njih. Uglavnom sam ih namerno ignorisala”.
Elen je u prvoj vezi nakon razvoda ponovo „ignorisala prilično očigledne” znake upozorenja. Ovog puta je njen dečko bio zavisnik od kokaina. Kada se osvrne na prošlost, ona misli da je namerno izbegavala stvarnost zato što je, „više volela ideju o vezi od same veze. Nisam želela da budem sama”.
Keti, 24, takođe je iskusila strah od samoće kada se obrela u vezi sa čovekom sa kojim je dvaput izašla, ali nije planirala da se ponovo vidi s njim, zato što „nešto kod njega baš nije bilo u redu”. Pre nego što su se upoznali, Keti je na putu do kuće pratio i opljačkao jedan zavisnik od meta, pa se osećala posebno ranjivo. „Bio je mračan tip, ali ja sam prolazila kroz posebno mračan period”, kaže ona, „Pa sam se potpuno prepustila u toj vezi”.
Vreme koje su proveli zajedno bilo je prepuno znakova upozorenja: seksualna manipulacija, emotivno unižavanje i eksploatacija traume poruzrokovane pljačkom. Ali takođe je bila i prepuna straha da će je on možda ostaviti, i namerno je izbegavala probleme u vezi, zbog kulturološkog verovanja da „naivne, tupave devojke privlače gubitnike i ostaju sa njima”.
Da je priznala da postoje znaci upozorenja, Keti bi morala sebe da vidi kao naivnu žrtvu, kaže ona. „A nisam mogla da podnesem da ponovo budem žrtva”.
Postoje mnoge kognitivne funkcije koje mogu da nam poremete percepciju, kaže drugi klinički psiholog, dr Džon Pol Gerison. „Žrtve dečjeg zlostavljanja mogu da imaju više poteškoća u identifikovanju znakova da je neko zlostavljač, ali to nije preduslov”. Jedan od čestih uzroka je kognitivna disonanca, „mentalna nelagodnost koja se javlja kada se suoče dva nekompatibilna stava”.
„Ako neko veruje da se „prema dobrim ljudima postupa dobro”, na primer, može da se zbuni i ustukne kada se suoči sa neočekivanim zlostavljanjem. Kognitivna disonanca omogućava ljudima da izbegnu da priznaju tendencije ka zlostavljanju u svojoj vezi.
„Podsvesno, ljudi misle da mogu da promene druge i srede ih”, kaže Heršenson. „Pomisao da ponovo moraš da se smuvaš s nekim, prvi put se poljubiš njim, i ponovo prvi put s njim spavaš”, može da bude stvarno zastrašujuća, kaže ona. Ako nekoga volimo i veoma nam je stalo do njega, a on nam pokazuje nakolnost, poverujemo da je i njima stalo do nas i da nas vole”.
Nekima zbunjenost pojačava strah od pritiska dugme za resetovanje. „Imam neke klijente koji mi kažu, ‘Moj dečko kaže da nikada ne bih našla nikog drugog, je li to istina?'”, kaže Heršenson, koja savetuje da ako moraš da se zapitaš, „Da li je ovo normalno”, onda nešto verovatno nije u redu.
Manipulativne veze mogu da deformišu percepciju ljudi o „normalnom” ponašanju. Sa 13 godina, Džesi je počela vezu sa Matom, starijim tinejdžerom. Mat je izvrnuo Džesinu percepciju o tome šta je normalno, igrajući na njenu nesigurnost kao tinejdžerke i autistične osobe.
Veza je okončana tri godine kasnije, kada je Mat pokušao da ubije Džesi, koja sada ističe brojne znake upozorenja, uključujući Matovo verovanje da može da čita aure i misli, seksualnu manipulaciju, i potrebu da bude u pravu, po svaku cenu. „Nisam mu samo dopustila da manipuliše sa mnom; na neki način sam to i želela”, kaže Džesi, „Zato što sam mislila da mi je to jedina šansa da imam pravu vezu”.
Svako je podložan tome da na svoju vezu gleda kroz zamagljene naočari, kaže Gerison. „Mi često pretpostavljamo da se drugi ljudi osećaju slično kao mi. I ako nekoga volimo i veoma nam je stalo do njih, a oni nam pokažu pažnju, verujemo da im je stalo do nasi da nas vole. To je zdrav način pogleda na druge, i to nam omogućava da imamo poverenja”.
„Ljudi obično stupaju u vezu iz najboljih namera”, slaže se Heršenson. „Uvek se nadaš najboljem, i kada se pojavi nešto čudno, ti to ignorišeš, zato što želiš da vam uspe”. Zbog toga toliko mnogo priča koje ljudi dele počinje sa izjavama kao što je, „Smesta mi je kod njega bilo nešto čudno”.
Najvažnije je da veruješ sebi, kaže Gerison. „Kada je tvoja reakcija da je neko ‘jeziv’ ili ‘uvrnut’, to nije slučajnost”.
