Šta se dešava kad partnera uzmemo “zdravo za gotovo”? Od tri aspekta veze, emocionalni, sociološki i fiziološki, većina brakova zadovoljava samo jedan. Žene su sklone da analiziraju i pričaju o problemima
Ljubav je, kažu neki, posao. Cvet, reći će drugi. Sa čim god je uporedili, suština je da na njoj treba raditi. Odnosno, zalivati je. Ali, prečesto, dopuštamo da se nagomila korov. Samo zato što nas je mrzelo da ga počupamo. Ili nismo znali kako. I onda, zbog manjka rada, cvet uvene.
Da bismo smršali, manje jedemo, borimo se protiv krofne koja vreba iz izloga poslastičarnice, “dušu” gubimo u teretani. Da bismo dobili diplomu, sate provodimo nad knjigom. Zbog putovanja iz snova tražimo honorarni posao…
U svim oblastima života u kojima želimo uspeh, ulažemo trud da bismo željeno postigli. U onoj najbitnijoj, ipak, očekujemo da nam sve padne sa neba. Da se kockice sklope i da živimo kao na filmu. Ali, tamo gde se bajke završavaju, život počinje. A u njemu ne važi maksima “sve što nam treba je ljubav”. Psiholog Ljiljana Jagodić podseća da svaki partnerski odnos možemo sagledati sa tri aspekta: emocionalnog – ljubav, sociološkog – zajednička interesovanja i fiziološkog – seksualna privlačnost.
– Većina brakova ima zadovoljen samo jedan aspekt, a najmanji broj sva tri. Naravno da je ljubav neophodna da bi veza uspela, ali nije dovoljna. Potrebno je razvijati i ostala dva aspekta. Ljudi se razilaze i kad ima ljubavi, ali su potpuno različiti, ne zanimaju ih iste stvari ili barem jednom od njih nedostaje strasti u vezi – ističe Jagodićeva.
Teško je opstati i sačuvati vezu čak i kad se trudimo, a kamoli kad o tome ni ne razmišljamo. Zato je uverenje da sve dolazi na svoje ako je osoba pored nas prava fatalno za vezu. To, kao i većinu ostalih uverenja u vezi sa brakom nosimo iz primarne porodice, podseća sagovornica “Života plus”. Prema njenim rečima, ako su naši roditelji imali brak na kom nisu radili, u kom se sve podrazumevalo, velika je verovatnoća da se ni mi nećemo truditi oko naše veze.
– Prošla su vremena kad su se brakovi dogovarali. Provodadžije su dobro poznavale porodice spremne za brak i na osnovu tih saznanja preporučivale partnere. Danas nam je ostavljeno da partnere biramo sami. Zaljubimo se, mislimo da je osoba prava, a kad se promene okolnosti, stignu deca i obaveze, promene se prioriteti i počnemo da primećujemo osobine koje ranije nismo videli. Onda se očekivanja i uverenja koja smo doneli iz porodice susreću sa partnerovim iz njegove primarne porodice i ako su one različite, eto problema – kaže psiholog.
Moguće je, ipak, osvestiti uverenja koja nosimo. Promeniti ih. Shvatiti da ništa ne pada sa neba, pa ni srećna veza. Da nećemo daleko dogurati ako po povratku sa posla, isceđeni zbog šefa, prevoza, plate koja kasni, sednemo pored partnera, svako na svom telefonu, zadubljen u svoje misli. Saveti stručnjaka za veze da po odlasku na posao poljubite partnera i pitate kakav mu je bio dan po povratku nisu bez osnova. Ovi gestovi iz američkih filmova ne garantuju uspešan brak, ali povećavaju šansu za to. Savetnica za veze dr Suzan Deg Vajt ističe da pažnja, dodir i zahvalnost čuvaju ljubav. Pa tako, dan ne sme da prođe bez barem jednog trenutka istinskog udubljenja u partnerovu priču, zagrljaja ili poljupca i na kraju podsećanja sebe na sve što nam partner znači. Naša sagovornica se slaže da svi ljudi koji žele da im veza uspe, rade na njoj.
– Šta to znači? Pre svega podrazumeva svesnost o ličnim promenama. Fleksibilnost i prilagođavanje tim promenama preduslov je ličnog rasta, ali i opstanka veze. Svi se menjamo kad postanemo roditelji, kad uspemo u poslu. Menjaju se naši, ali i prioriteti partnera. Na svakodnevnom nivou potrebno je razvijati empatiju i slušati šta partner ima da nam kaže. Razumeti ga, staviti njegove potrebe ispred svojih. Takvo ponašanje uvek izaziva povratni efekat, da partner razume nas i pomaže nam da svoje potrebe zadovoljimo – ističe Jagodićeva.
Šta se, ipak, dešava kad to nije slučaj? Kad jedna strana ulaže više vremena, pažnje, ljubavi. Maksima “što više date, više će vam se vratiti” ispravna je u svim, osim u slučaju loših veza, kaže Sonja Parker. One su, upozorava autorka knjige “Zaboravite Gospodina Pogrešnog”, kao loša ulaganja. Koliko god da uložite u njih, nećete ništa izvući. Nekad je dovoljno samo porazgovarati sa partnerom.
– Kad jedan partner ulaže više, onda se oseća zanemarenim. Pati njegov ego, nije mu zadovoljena potreba za značajnošću. U našoj kulturi se često meša potreba za značajnošću i poštovanjem sa potrebom za ljubavlju. U takvim okolnostima, treba razgovarati sa partnerom koji ne pokazuje dovoljno pažnje. Pokušati razumeti njegove razloge, iz kakve je primarne porodice došao, objasniti mu zašto se tako osećamo i šta nam je potrebno. Reći mu da nismo srećni i da nam je potrebna pomoć u kreiranju bolje veze. Nikad ne valja prebacivati i kritikovati jer se onda partner još više povlači – podseća Jagodićeva.
Tu leži zamka. Žene su sklonije da razgovaraju o problemu, muškarci da ćute. I onda optuže lepšu polovinu da zvoca. Da nikad nije zadovoljna. I to se može izbeći, ako se partneri potrude da prevladaju razlike među polovima. Naša saogovornica podseća da žene, kad imaju problem, analiziraju, sagledavaju ga sa raznih strana, pričaju o njemu sa prijateljicama, roditeljima.
– Muškarci rešavaju problem. Čak iako je to nekad pravljenje da problema nema. Zbog sposobnosti da prihvatimo činjenicu da problem postoji, da smo spremne da razgovaramo o njemu i da želimo da ga rešimo na način koji je dobar za oboje, muškarci često kažu da nam je teško udovoljiti. Činjenica je da je neophodno prihvatiti različitosti partnera, sklonosti koje možda nisu kao naše i razvijati zajednički cilj. Zajedništvo podrazumeva da imamo isti cilj, ali ne i da do njega moramo doći na isti način – zaključuje Jagodićeva.
ISTROŠENE ŽENE I RAZMAŽENI MUŽEVI
Kritike sve češće odlaze na račun žena koje su se, prema mišljenju mnogih muškaraca, promenile, te su “krive” za raspad porodice. One se, pak, žale na razmaženost muževa. Naša sagovornica podseća da su se žene izborile za ista prava, obrazuju se, postaju finansijski nezavisne, ali nisu prestale da budu supruge i majke.
– Nismo izgubile sposobnost da “ognjište držimo toplim”. Onda nekad naše “lovce” dočekamo umorne i istrošene, fizički iscrpljene. Ljutimo se na njih što to ne prepoznaju i što nam više ne pomažu. Nekad je dovoljno porazgovarati sa njima, objasniti kako se osećamo. Nekad ih moramo prihvatiti takve kakve jesu, menjati sebe i svoj odnos prema braku i zajednici – opominje Ljiljana Jagodić.
DRUGI BRAK – ISTI PROBLEMI
Kada par uvidi da postoji problem, a čini mu se da se vrti u začaranom krugu, izlaz može potražiti uz pomoć stručnog lica. Prema rečima sagovornice “Života plus”, kad ima ljubavi, nekad su dovoljne dve-tri posete stručnom licu da se partneri bolje razumeju.
– Sve što nam je u ljubavi i braku potrebno možemo pronaći i razviti u vezi. Često radim sa klijentima koji iza sebe već imaju propali brak ili vezu, a ušli su u drugi očekujući da će biti bolje, drugačije. A, onda se pojave isti problemi. Odatle ono pitanje: “Zašto stalno biram pogrešne?” Sa stručnim licem se mogu osvestiti lična uverenja i menjati ako je to potrebno – kaže psiholog.
