Pošto sam istrošila sve moguće kredite zdravog života koje su mi roditelji usađivali, sad moram da se vratim sparti kako znam i umem.
Početak mog novog života je započeo hranom. Ukratko, pošto sam saznala da imam rak, morala sam nešto da preduzmem. Dok su se mojim zdravljem bavili lekari, travari i razne vrste terapeuta, ja sam preuzela odgovornost za ostalo. U tom ostalom, krije se jako veliki deo izlečenja koji ljudi često uzimaju “zdravo za gotovo”, kao i svoje zdravlje u globalu. Primetila sam da ljudi oko mene ne uočavaju nikakvu vezu između krkanja po slavama i visokog holesterola, nerviranja i visokog pritiska, stresa i šloga, pušenja i arterioskleroze, sedenja i brzog zamaranja i tako dalje. Nisam nikakav izuzetak, i da ironija bude veća bila sam zagovornica teze “vidi kako jedem džank i nije mi ništa” sve dok mi jednog dana nije bilo NEŠTO. I onda sam morala da prestanem da se lažem. Evo zato liste svega što sam promenila, jbg duga je i sramota me je zbog toga, ali evo javno priznajem “Tata, bio si u pravu za sve”.
Pušenje
Prestanak pušenja je apsolutno moranje u kontekstu bilo koje hronične bolesti. Da, postoje ljudi koji ne mogu da prestanu da puše, ja jednostavno nisam smatrala da sam jedna od njih. Možda to zvuči čudno ili nestvarno ali ja sam prestala da pušim odjednom. Popušila sam do pola svoju poslednju paklicu cigareta, koja mi je bila možda druga tog dana kad sam saznala nepovoljnu dijagnozu. Malo mi je pozlilo od nikotina, ali tešila sam se da je razumljivo da pušim previše u najstresnijem danu dosadašnjeg života. Onda sam prestala.
Moje drugarice su pušile i dalje, moja mama je pušila i dalje, a ja sam samo shvatila – one nemaju rak, ja imam. Rizik dobijanja raka kojim se preti na onim nalepnicama, na meni se upravo ostvario, nemam šta više da se nadam ili da se pitam. Imam izbor, oću li da pušim ili ne. Odjednom, prvi put u životu, cigare su mi se zgadile, i osetila sam da sam dosta popušila. Osetila sam talog više od 10 godina pušenja, 75.000 cigareta koje sam spalila i samo sam odlučila da bi to moglo da bude dosta. Sutradan sam ljubazno odbila cigaretu, i nastavila da ne pušim. Neko kaže da je lako, ja mislim da je dosta teško, ali zaista sam osetila to u sebi i onda više ništa nije bilo strašno – ni kada ljudi oko mene puše, ni kada osetim dim, ni kada ustanem, ni posle jela, ni uz razgovor, ni u omiljenom kafiću, ni dok čekam, ni u klabingu, nekako sam uspela da izbrišem pušenje iz sistema.
Prerađevine svih vrsta
Svi negde znaju da emulgatori, konzervansi i ostale šušumigaste namirnice nisu baš najzdravije, a neke su i štetne. Ali većina ljudi misli da ih je nemoguće izbeći pa i ne pokušavaju. Slično kao i sa cigaretama (čak i u doba pušenja), uvek sam mislila da je svako govno manje, dobro govno i tako sam se i ponašala. Bar mislim. Mesne prerađevine, paštete, salame, margarine, kupovne sokove, veštačke zaslađivače i tako to nisam jela već godinama. Poslednje dve godine bez nekog posebnog napora izbegavam slatkiše i čips, ali nisam baš bila čudak koji na porodičnim slavljima izbegava da jede tortu jer je sa margarinom. Na prvi pogled, u prodavnici sam kupovala samo sijalice. Ali na drugi pogled slika je već puno nepovoljnija po mene. Slatkiši su za mene bili nagradica i kompenzacijica. Kad bih ceo dan radila, kad bih preskočila obrok, kad bih izašla sa drugaricom ili bila tužna i sama, posezala sam za slatkišima. Kad mi je bilo najteže, dan pre nego što sam saznala svoj nepovoljni rezultat (koga sam podsvesno bila svesna) otkačila sam se nategla gaziran sok iz dvolitre i kompulsivno pojela kutiju nekih zašećerenih keksića prelivenih čokoladom, a zatim prešla na neke napolitanke. Da se utešim. I onda sam shvatila ironiju.
Ljudi su toliko glupi i slabi da kada im je teško (ili još gore kad su srećni i žele da se nagrade), oni dodaju još govana u svoj organizam jer po nekom potpuno iracionalnom i destruktivnom tripu “nek ide život” situaciju koja nije dobra još više cementiraju. To su oni vapaji “to mi je jedino zadovoljstvo” ili “ne mogu da se odreknem baš svega” i tako dalje. Sa druge strane, častiti se čokoladom za rođendan, u pogledu zdravlja bilo bi isto kao da udarite šamar detetu koje je upravo završilo školsku godinu sa svim peticama. Odjednom sam se samo snažno zgadila sebe i rastužila sam se. Nikad sebe nisam videla kao slabića, nikad nisam smatrala šugave kekse, vinske destilate ili gaziranu šećerčinu i margarin svojim Mont Everestom zadovoljstva, pa nije bilo preterane drame. Jednostavno sam prekinula tu farsu. Zamislila sam da sigurno u životu neću morati da odbijem vrhunsko vino, ekvadorsku čokoladu ili guščiju paštetu, ali sa neviđenim ponosom sam stavila tačku na sve konfekcijske slatkiše, kisele rizlinge, ni po čemu izuzetne rakije, neispitane lažne medove i bukvalno sve već unapred pripremljeno, upakovano đubre koje mami sa rafova. Kada sam to odlučila, što se mene tiče sve fabrike hrane i pića na svetu, mogle su da nestanu – puf!
Osetila sam se ko carica jer na meni više neće zarađivati. Osetila sam tu moć, da ja i milioni ljudi na svetu imamo pravo da biramo, da odbijemo da platimo buđave maline u soku, žvake kod kase, kekse, sokove i mleka u prahu po rafovima, prokislo mleko u mlekarama i životinjske ostatke samlevene u bezbojne mase. I što je još bitnije, bukvalno ni jednom od tad nisam zažalila – dok stojim na kasi i čekam s dve banane u kesi, ni jedan od šarenih slatkiša me ne mami, ne zavidim ljudima koji ih kupuju i jedu, čak mi je malo i žao. Ali, uštedela sam pravo malo bogatstvo. Uštedela sam dovoljno da jedem maline svaki dan, cele godine, celog života. A to je nešto.
Šećer
Šećer mi je postao bukvalno noćna mora. Šećer se nalazi svuda. I pri tom ne mislim na ugljene hidrate. Prosti šećeri, industrijski proizveden beli šećer, žuti šećer koji je beli šećer obojen karamelom, zaslađivači i tako te zajebancije nalaze se u svakom jebenom proizvodu. Čitajući etikete počela sam da surfujem kroz rafove. Čak i u prodavnicama zdrave hrane šećer se nalazi skoro u svemu – u matičnim sokovima, u testeninama, u “zdravim” proizvodima, u hlebovima i u milionima stvari koje čak i nemaju sladak ukus poput kiselih krastavčića. I onda sam postala još luđa u ideji da kako znam i umem izbegavam sve prerađevine.
Možemo se sada sporiti u komentarima koliko je šećer loš ili nije, koliko su naše babe ili nisu pravile rozen torte i koja je adekvatna zamena za šećer. Ali ne mogu da izbacim iz glave sliku PET skenera na kojoj ćelije nekog kancera bukvalno gore metabolišući radioaktivnu glukozu, da ne kažem šećerčinu. Naravno, to ne znači da zdrave i bolesne ćelije znaju da li glukoza kojom se i jedne i druge hrane, stiže iz jabuke, pice ili kocke šećera u kafi, ali jedno je sigurno – prosti šećeri iz čokoladice šiknu direktno u krv kao čaša čiste glukoze koju popiju pacijenti pre skenera, dok famozna “ima nešto slatko ima jabuka” ipak ne pomaže PET skeneru da napravi lajt šou u telu. Trećim rečima, rak ne mogu izgladneti potpuno, ni u bolesnih ni u zdravih, šećeri se ne mogu izbaciti potpuno, ali bar mogu izabrati jabuku umesto šampite. Da, ja sam postala jabuka osoba, i šta ćemo sad.
Meso
Sa mesom je bilo teško. Na prvu, odredila sam se kao nepokolebljivi mesožder i odlučila da će moja mera odricanja od mesa biti tačno i precizno napravljen pakt: neću jesti meso nikad i ni u kom slučaju ali ću jednom nedeljno pojesti jedan biftek, jedan odrezak divljači, jedno nešto prelepo i biću spartanski odana toj disciplini. I mogu reći da sam zaista briljirala dva meseca. Svake subote ili nedelje odlazila sam na svoj mali mesni praznik i zajedno sa svojim omiljenim čovekom jela T-bone steak, konjski tartar, ramstečić, angus govedinu, mariniranu jagnjetinu i ostale čarolije. Kada sam imala samo jedan pokušaj da se učinim srećnom u pogledu mesa, pažljivo sam birala da to ne bude pljeskavica u leskovačkom, pita sa mesom, bolonjeze, karton belo meso ili ne daj bože pašteta ili big mek. Uvela sam gotovo religiozno poštovanje to malo mesa što sam izjedala. Osim što sam se osećala iznimno zdravo, jedino tako delovalo mi je da te jadne životinje nisu umrle uzalud. Osećala sam se ko pošten seljak koji je sebi i svojoj porodici ulovio hranu. A onda je i to prestalo.
Prvi dan u bolnici, odlučila sam da nikad više neću jesti meso. Nisam to učinila iz moralnih ili zdravstvenih razloga iako razumem i poštujem one koji odluče tako. Na neki bizaran način, poželela sam da ničije tuđe meso nikada ne fermentiše i istruli u meni. I to je bilo to. Od tada, nisam okusila ni jedno mesno jelo, čak ni one koje sam nekad obožavala. U mojim mislima, prelepi rumeni odrezak, ćevapčić, džiga ili pileći komadić, pretvorio bi se u smrdljivi mali zamotuljak koji bleji u nekom crevnom džepu pre nego što ga iskakim posle dva tri dana kao užasno smrdljivo govno. Žao mi je što zvuči odvratno, ali to jeste odvratno, toliko odvratno da mi je zgadilo sva mesa ovoga sveta, zauvek. Jebiga, možda ću nekad morati da pojedem komad geparda u džungli da ne umrem od gladi, ali sada ne moram. I zato i ne jedem više.
Mlečni proizvodi
Zovem se Marija Ratković i ja sam zavisnica. Pomisao da živim bez mlečnih proizvoda uvek mi se činila užasno tužnom. Ali svaka jebena dijeta zdravog života preporučuje umereno do nikakvog konzumiranja mlečnih proizvoda. I premda sam oduvek videla sebe kao totalno navučenu na mlečne proizvode, u stvarnosti sam ih koristila izuzetno malo – malo mleka u kafi, čaša jogurta i dijapazon sireva s vremena na vreme. Dovoljno da se deklarišem kao mlekojed. A onda je došlo pritezanje obruča. Napravila sam dil – izbaciću mleko, izbaciću sve sintetičke mlečne proizvode sladolede, sirka, milerame i voćne jogurte, jer to ionako potpada pod prerađevine, ali kako da se odreknem sireva na pijaci i kako je moguće da je eliksir života i prva hrana koju sam ikad pojela loša? I mislim da sam pročitala ceo internet kako bih otkrila rupu u zakonu i nastavila da jedem ili pijem bar nešto mlečno nekad.
I onda sam otkrila Ameriku. Mlečni proizvodi nisu loši sami po sebi. Loša je pasterizacija, loše je mleko kravica koje žive zatočene u boksovima i daju polu radioaktivno pesticidno mleko, nikad ne videvši svoje tele, loši su svi derivati tog mleka nastalog na brutalnoj eksploataciji jadnih malih kravica, ovčica i svih ostalih ženskih profi dojilja iz životinjskog carstva. I onda sam otkrila koze! Koze su ključ. Koze su poznate kao životinje koje su malo lude, jedu šta one hoće i daju mleko kad one hoće i jebe im se za masovnu proizvodnju. Kozje mleko sam koristila kad sam gajila male kučiće sa drugom i kada su mališani bili alergični na svako drugo mleko ili onu šugavu zamenu u prahu. Ako su mogli slepi mali psići od sto grama da prežive uz kozu, mogu i ja. Ključne reči su koza, nepasterizovano, sveže i vic je u tome što sam shvatila da litar i po kozjeg mleka direktno iz koze košta 100 dinara na pijaci kad ga ima, što je maltene jeftinije od bilo kog mleka u rafu, a koze niko ne gaji u nehumanim uslovima. Kilo sira košta 600 dinara i to je samim tim ograničilo moju potrošnju na maks 250 grama dnevno. Ali to mi je dovoljno, ako ništa uštekala sam na cigarama, pićima, žvakama i mesu i čak i nezaposlena mogu da izdvojim nedeljno za kilo sira ili litar mleka. I da smirim dušu. A to je najvažnije naravno.
Leb i s lebom
Odmah da kažem, nikad nisam bila fan lebnih proizvoda ni testa. Ja sam osoba šnicla i salata. Nekad sam bila i pica osoba, ali na prste mogu da nabrojim koliko sam pasti pojela u životu. Moja nana je uvek sa prezirom pričala kako su oni u Italiji smatrali paštu sirotinjskom hranom, onim što se pravi kad nema ništa (kao i prženice, popara, kačamak i ostale skrobne čarolije koje zasite posle dva zalogaja) i gledala je da je izbegne kad god može. Dobro, nana je kidala s krofnama, plazma tortama i svim tim dostignućima urbanizacije, ali na svu sreću nikad nisam umela ni jedan hleb ili kolač da umesim, a pasta mi se uvek činila precenjenim đubretom.
Ali tu se priča ne završava. Lebaste namirnice od belog brašna su prisutne svuda kao ona šećerna pošast. Pšeničnog brašna i gluten ima u svakoj jebenoj hrani i to najbolje znaju alergični ljudi. Svaka lažna intergralna kifla, svaki “zdravi kolač” svaka lanena pločica sadrži i neki derivat pšenice. Sa druge strane, kukuruzi su definicija GMO od kad on postoji, pa ih izbegavam iz tog razloga. Tako da ja izbegavam sve mainstream žitarice – ako mi se prijede leba, onda sama napravim od zrnevlja ili kupim kod jedne žene na pijaci hleb od heljde, raži ili prosa, pa ga razvlačim pet dana. Ako me mrzi da se iscimam, jednostavno ga ne jedem i ne posežem za jednostavnim rešenjima. Jedem nekad pirinač, kromir i to je to. Jednom sam srela svoju omiljenu pevačicu Vesnu Zmijanac u prodavnici zdrave hrane kako kupuje basmati pirinač i pomislila sam “ako može Vesna kao simbol tradicije da se preobrati ka zdravoj ishrani, mogu i valjda i ja”.
Alkohol
Ukratko – ne pijem alkohol. Ne ložim se na one priče o čaši vina za srce, rakijici za dobro jutro i pivu za izbacivanje kamena u bubregu. U prvo vreme sam pila dve čaše vina nedeljno, pa sam pila dve čaše vina dnevno, pa sam onda shvatila da sam stoka nedisciplinovana i da je jedino ispravno da zavrnem slavinu. Vrhunac apsurda je što sam ja somelije amater i što se ekstremno ložim na divna vina i singl malt viskije, neke prebudžene burbone i kraft piva. Na poslednjem rođendanu sam instalirala točilicu dorćolske pivare i potrošila 40 litara piva za sedam dana oko Nove godine. Ali, odlučila sam da tu zabavu pauziram, i da možda nekada (pod nekada podrazumevam kad oženim sina, dobijem unuke ili dobijem Oskara ili Nobelovu nagradu) popijem neko užasno skupo ručno ceđeno vino sa geografskim poreklom koje seže do Nojeve barke, ali sada hvala, ne hvala.
Kafa
Pijem kafu ali samo ekskluzivu.
Šta ja zapravo jedem?
Kad ovako po stavkama nabrojim šta ne jedem i ne pijem, naravno da se nameće pitanje šta ja dovraga jedem i pijem. Svi živi tekstovi koji se bave zdravom ishranom uglavnom mlate oko tih restrikcija, pa i moj. I sa jedne strane, moja ishrana je uglavnom kao lov u praistoriji, lutam kao izgladnela šumska nimfa među gondolama u supermarketu tražeći nešto za jelo. Ali zato na pijaci je za mene raj. Pretovarujem se kao kamila i radosno skakućem do svih pijaca u gradu po nekoliko puta na dan. Cimanje je ali se isplati.
Koliko to košta?
Najbolja stvar od svega je što je to sve praktično džabe. Još bolje što mogu da jedem koliko hoću sve moguće ekskluzivne hrane jer sam toliko para uštedela na đubretu da svaki moj obrok izgleda kao gozba na dvoru. Svi kažu da je skupo hraniti se zdravo, ali kilo kajsija košta 40 dinara a kilo malina 120 dinara i zato malinari i protestuju. Srbija je jedna od zemalja u kojima srećom možemo da jedemo i pijemo zdravo za jeftinije pare nego bilo gde u navodnom razvijenom svetu gde je trgovina nepasterizovanim mlekom ilegalna. Od kad jedem zdravo stvarno jedem ko carica. I mislim da ću otvoriti restoran.
I kako živim puna sreće i energije, naravno da se ne osećam uskraćena, u čemu sam uskraćena – u precenjenom đubretu punom aditiva i životu kućnog pacova? Hvala, sa radošću propuštam te zgode. Toliko sam se izbezobrazila da čak i na ekskluzivnim večerama naglasim kako imam posebnu ishranu i pogodite šta – umesto neke mesine donesu mi jastoga, a umesto kolača tanjir voća. I svi srećni. Pogrešno je mišljenje da je zdrava hrana odricanje i patnja. Ja moju životnu dijetu, odnosno clean eating ortoreksičarski koncept uzdržavanja od greha nazivam ekskluziva. I kao u pesmi Slavice Ćukteraš dodajem “ja sam ekskluziva glavna premija” svaki put kad moja gvozdena volja pobedi požudu za prezrenim vrstama hrane, pića i užitaka.
Nemam vremena da se bavim prepečenim mešavinama ko zna čega sa ko zna čim. Pijem po jednu kaficu dnevno i to zadovoljstvo košta 100 i nešto dinara ili na meru 80-90 dinara tako da izdržavam. Kad nemam para, ne pijem i ćao.
Droga
Još kraće – ne drogiram se. Iako duboko verujem u isceljujuću moć psihoaktivnih supstanci sve te eksperimente sam stavila na hold dok ne stabilizujem krhki organizam. U obzir dolaze šamanski recepti, prirodni lekovi, ali i to ne sad, nego kad se osetim spremnom. Tako ja, a vi kako hoćete.
Teretana bleja
Dok sam se oporavljala od operacije, maštala sam o danu kada ću ići na more i na trčanje jer je to u mom malom svetu značilo uživati u blagodetima života. Početkom meseca sam bila na moru, a danas sam prvi put išla na trčanje. Osećala sam se u najmanju ruku kao olimpijska pobednica iako mogu da optrčim jedan krug pre nego što ispustim dušu i uradim pola skleka. Ali ti dani mora, ti krugovi i sklekovi ili čak zgibovi biće merljivi pokazatelji mog procvata tako da sam ih usvojila kao merne jedinice moje sreće u nedostatku osvežavajućih ili alkoholnih pića i ostalog što ne biste dali svojoj bebi. I u lajfstajlu, samo najbolje je dovoljno dobro – čist vazduh i besplatne radosti života sunce more i zelenilo.
Mislim da raditi na sebi, znači konstantno podsećanje na sopstvene granice i njihovo prevazilaženje. Teško je ići ispravan kroz život, isto kao što je teško držati se pravo, malo malo, čovek se opusti i zgrbi. Pošto sam istrošila sve moguće kredite zdravog života koje su mi roditelji usađivali – od jabuke na dan, preko sklekića i trčkaranja, sad moram da se vratim sparti kako znam i umem. I iako to troši sate i sate obračunavanja sa iskušenjima “mrzi me”, “samo jedna čaša vina” ili “umorna sam” divna stvar koju sam shvatila u međuvremenu je da ja ne živim da bih se odmarala od života i da ću se od svih ovih žemaljskih patnji odmoriti kad umrem, ali ako hoću da to bude posle, a ne uskoro, moram da budem budna svo vreme sem dok spavam onih propisanih 6 do 8 sati. Život nije u cigarama i u kolačima, život je u divnom vremenu koje provodim sa ljudima koje volim te se ponašam u skladu s tim. Život zapravo nema cenu, al to valjda svi znaju.
