Svi znamo da je hrana od babe i dede najbolja. Ali šta ako nema babe i dede? Ili strica i strine? I šta ako nema sela uopšte? Ja nemam nikog takvog.
Većina nas živi u velikim gradovima i snabdevamo se na pijacama i u marketima. Uglavnom onim velikim jer su na svakom ćošku. I uvek se pitamo šta jedemo. Barem ja. Juče sam imala priliku da posetim porodicu Matić, koja već 9 godina proizvodi paradajz i krastavac za Maxi. Nasledili su mali porodični biznis, odnosno malo gazdinstvo i odlučili da ga razvijaju.
Goran je tu odluku doneo još devedesetih godina. Kako kaže, tada se u firmama radilo za platu od 5 maraka (sećate se tog vremena, ja da iako sam bila mala), i sebi nije želeo takav život. Hteo je da radi za sebe i da zarađuje za sebe. Počeli su skromno. a onda, malo po malo….. A sada godišnje prodaju između 500 i 600 tona povrća firmi Delhaize.
– I svaki dinar ostaje ovde u domaćinstvu, kaže Goran. Sve radi sa suprugom Danijelom. Imaju 10 zaposlenih i planiraju da se šire.
Ali za sada nisu razmišljali o povećanju asortimana, držaće se i dalje krastavca i paradajza. Jedino njega gaje u dve kombinacije: crvenoj i pink.
– Srećni smo što ljudi mogu da kupe naš domaći, srpski paradajz. Svaki dan pošaljemo po dva šlepera povrća. Ljudi treba da se okrenu poljoprivredi, objašnjava on. Imaju troje dece i nadaju se da će barem neko od njih naslediti posao i modernizovati ga.
Uspeli da su da oebzbede sistem navodnjavanja kap po kap. A karenca im je najbitnija, odnosno način i učestalost prskanja proizvoda. Sami šalju povrće na analizu, ali imaju i varedne, nenajavljene kontrole.
Kada su počeli da rade na imanju, 2003. godine, imali su 25 ari, danas imaju 2 hektara. Imanje se nalazi u selu Saraorci, nadomak Smedereva. I sve je pokriveno plastenicima.
Dok smo boravili kod njih, imali smo priliku da šetamo između zasada i, naravno, beremo. Pa što smo nabrali to smo i poneli kući.
I tamo sam saznala nešto novo. Oduvek znam da tikvica ima prelep žut cvet dok raste, ali nisam imala pojma da ga ima i krastavac. Doduše, ovaj je manji i jače žute boje.
A jutros je pala i degustacija proizvoda. Uz domaće lepinje.
Potrebno vam je:
- 100 gr speltinog brašna
- 20 gr heljdinog brašna
- 1 kašičica praška za pecivo
- 1 kašika maslinovog ulja
- Prstohvat soli
- 60 ml tople vode
Prvo uključite rernu.
Kašikom zamesite testo pa ga izvadite na radnu površinu na koju ste stavili malo brašna. Domesite ga, formirajte loptu i ostavite dvadesetak minuta. Zatim ga podelite na četiri dela, formirajte lepinje. Dlanom ih pristisnite, ili prstima da budu tanke. Stavite na pek papir koji ste stavili u pleh i sve ubacite u zagrejanu rernu. Pecite na 200 stepeni između 10 i 15 minuta. Biće brzo gotove.
Pustite ih da se prohlade dok pripremite ostalo za sendviče. Ja sam ih pravila sa sirom i paradajzem i krastavcem koje sam nabrala kod Matića u domaćinstvu.
