Izjava zahvalnosti na koricama knjige Sebastijana Marokina ima samo jednu rečenicu: “Mom ocu, koji mi je pokazao kojim putem ne smem da idem”, i to je verovatno najveći kompliment koji je mogao da uputiti svom ocu. Sebastijn Marokin nije uzalud ćutao više od dve decenije, nakon što je 1993. godine ubijen njegov otac, poznati kolumbijski kralj droge koji je izgradio carstvo vredno nekoliko desetina milijardi dolara, Pablo Eskobar.
Eskobar je bio dovoljno ambiciozan i tako je postao jedan od najbogatijih i najmoćnijih kriminalca u istoriji, koji je držao 80 odsto svetskog tržišta kokaina i samo u SAD svaki dan krijumčario 15 tona te droge. Priče o tome koliko je bio bogat graniče sa zdravim razumom, a jedna od najpoznatijih je ona da je zapalio dva miliona dolara kako bi ugrejao svoju ćerku kojoj je bilo hladno dok su bili u begu. Escobar je postao legenda, poput Al Kaponea i Boni i Klajda.
Nakon Escobarove smrti njegova porodica je bila prisiljena da napusti Kolumbiju zbog sopstvene bezbednosti. Marokin, inače rođen kao Huan Pablo Eskobar tajno je živeo u Buenos Ajresu pod novim imenom – Sebastian Marokin. Prvih 17 godina života u anonimnosti praktično se oporavljao od života sa ocem Pablom Eskobarom.
Danas ima 39 godina i nije mu lako da pomiri dve stvari – ljubav prema ocu, ali i mržnju zbog onoga što je uradio. Koliko god je Eskobar dao svojoj porodici toliko je drugima uzeo. Svoju porodicu je obasipao ljubavlju i neviđenim luksuzom, i sagradio imidž kolumbijskog Robina Huda, tako što je davao novac siromašnim Kolumbijcima, naročito u svom gradu Medelinu.
Nedavno je objavljen engleski prevod Marokinove knjige “Moj otac, Pablo Escobar”, uoči nastavka Netflixove serije “Narcos” koja govori o životu kralja kokaina. Knjiga je objavljena u pravom trenutku jer je serija Eskobara vratila iz zaborava, o kome se izvan Kolumbije vrlo malo govori od kada je pao njegov Medelin kartel. Novinar CNN-a razgovarao je sa Marokinom, koji se za potrebe pisanja knjige vratio u Kolumbiju kako bi još više istražio život svog oca.
“Vrlo lako sam mogao da postanem Pablo 2.0, ali sam shvatio šta nam je takav život doneo. Nismo bili slobodni, stalno smo se skrivali. Imali smo milione, a nismo mogli da izđemo napolje i da kupimo nešto da pojedemo”, rekao je Marokin. On je odrastao sa svim što jedan dečak može da poželi. Živeli su u velikoj hacijendi “Napoles”, koja je imala 27 veštačkih jezera, bazene, tri zoološka vrta sa egzotičnim životinjama, aerodrom, sopstvenu benzinsku pumpu i 1.700 zaposlenih.
Sa samo 11 godina, Marokin je već imao 30 motocikala, 30 vodenih skutera i automobile za karting. Dve godine kasnije dobio je svoju kuću sa dve ogromne spavaće sobe i futurističkim barom.
Marokin se seća nežne strane svog oca koji mu je svako veče pevao pre spavanja, a savršena slika oca počela je da bledi kada je upoznao njegovu tamnu stranu. Bilo je to 1984. godine kada je Eskobar naručio ubistvo tadašnjeg kolumbijskog ministra pravosuđa Rodriga Lara Bonile, koji je pokrenuo vrlo agresivnu kampanju protiv droga i narkokartela.
Bilo je to iste godina kada su Escobara izbacili iz kolumbijskog parlamenta, što je bio potez koji je do kraja uništio njegove snove da će jednog dana postati predsednik Kolumbije. Narednih nekoliko godina vodio je krvavi rat protiv vlade, tako što je naručio ili organizovao čitav niz atentata na državne zvaničnike i terorističke napade, uključujući i napad bombom na avion “Avianca Airlinesa” kada je ubijeno 110 ljudi.
Marokin je ispričao da su on i njegova majka više puta pokušali da nagovore Eskobara da se ne bavi više tim poslom, ali je on obožavao svoj život bandita.
“Nije uopšte imao nameru da promeni svoj život”, rekao je Marokin, i dodao da otac nikad nije pokušao da ga nagovori da se bavi istim poslom kao i on. “Rekao mi je da će mi, ako želim da budem doktor, kupiti najbolje bolnice. Mislim da nikada zapravo nije ni želeo da pođem njegovim stopama.”
Ostavština njegovog oca progonila ga je jako dugo dok je živeo u Buenos Airesu i radio kao arhitekta i pisac. U Kolumbiju se prvi put vratio 2008. godine, sa telohraniteljima i u blindiranom autu. Došao je da upozna sina ministra Bonile i tri sina Karlosa Luisa Galana, još jednog političara i predsedničkog kandidata čije ubistvo je naručio Escobar.
“Kako ćete napisati pismo porodici koju je vaš otac toliko povredio? Kako uopšte započinjete razgovor”, zapitao se Marokin i upravo tom rečenicom je počeo pismo koje je poslao sinovima žrtava svog oca. Kada se našao se sa njima, oni su mu rekli da su svi zajedno žrtve Pabla Eskobara, uključujući i njega, njegovog sina.
Marokin je poslednji put sa svojim ocem razgovarao 2. decembra 1993. godiine. Obično nisu dugo razgovarali jer je Eskobar znao da ga traže i bojao se da će ući u trag pozivima, ali tog puta kao da ga nije bilo briga. Kao da je znao da je gotovo. Na pola razgovora otac mu je rekao da mora da prekine i da će ga nazvati. Nekoliko minuta kasnije njegov telefon je zazvonio, ali to nije bio njegov otac, već glas policajca koji mu je rekao da je njegov otac upravo ubijen u pucnjavi u Medelinu.
Marokin u knjizi otkriva još jedan detalj. Otac mu je, mnogo pre nego što je ubijen, jednom prilikom rekao da će, ako do toga dođe, od 15 metaka u svom pištolju ispaliti u protivnike, a poslednji metak će sačuvati za sebe. Marokin je tražio izveštaj obdulcije i fotografije sa mesta gde mu je otac ubijen. Escobarov “Glock” je bio na svom mestu, netaknut, ali njegov “Sig Sauer” je ležao blizu njegovog tela i bilo je očigledno da se iz njega pucalo. Marokin je uveren da je njegov otac bio taj koji je ispalio fatalni metak u svoje desno uvo, tačno tamo gde je mu sam Pablo Eskobar rekao da će ga sam ispaliti.
