OD ŠEMSE DO TITA

Pus­to­lov, baj­ker, ka­fedžija…sve ovo može se pro­či­ta­ti sa le­đa naj­po­zna­ti­jeg pri­je­dor­skog Ro­ma De­ja­na Ma­ši­ća. Sva­ka te­to­važa na ti­je­lu trgov­ca se­kun­dar­nih si­ro­vi­na, pri­ča je za se­be, a po­pu­lar­ni “Džip­si” ka­ko od mi­lja Pri­je­dor­čnai zo­vu svo­ga su­gra­đa­ni­na, po­no­san je na vi­še od 100 te­to­važa.

– Naj­po­no­sni­ji sam na por­tre­te Šem­se Su­lja­ko­vić na prsi­ma, Ti­ta na le­đi­ma i na­tpis “vo­lim te“ na očnim kap­ci­ma. Šem­su sam is­te­to­vi­rao još kao mla­dić u Sto­cu, ka­da ni­sam ni po­miš­ljao na mo­to­re. Sta­vio sam Šem­su, jer je bi­la i os­ta­la kva­li­te­tna, odno­sno ni­je us­pje­la “na su­knji­cu“, već gla­som. Na je­dnom nje­nom nas­tu­pu u Pri­je­do­ru po­de­rao sam ma­ji­cu i po­ka­zao joj ovu te­to­važu, a ona ni­je mo­gla vje­ro­va­ti u ono što vi­di. Odu­šev­lje­nje je bi­lo obos­tra­no – pri­sje­ća se Ma­šić.

Ri­je­či “vo­lim te“ na oči­ma je ka­ko kaže, is­te­to­vi­rao 1984. go­di­ne, jer je bio za­lju­bljen u Mi­ru iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce.

– Ni­ka­da u živo­tu ni­sam bio ta­ko za­lju­bljen kao u Mi­ru. Bi­la je mo­ja prva pra­va is­tin­ska, dje­ča­čka lju­bav. To­li­ko sam je vo­lio da sam joj sva­ki dan go­vo­rio “vo­lim te”, a njoj je to po­ma­lo sme­ta­lo, pa sam odlu­čio da te ri­je­či is­te­to­vi­ram na očnim kap­ci­ma. Na­kon to­ga vi­še ni­sam mo­rao da joj go­vo­rim “vo­lim te“. To je bi­lo u va­spi­tno – po­pra­vnom do­mu, jer sam kao di­je­te bio nes­ta­šan, i zbog te­to­važe “vo­lim te“ do­bio sam 21 dan sa­mi­ce. U to vri­je­me ni­ko ni­je imao ta­kvu –
pam­ti Džip­si.

Naj­po­zna­ti­ji rom­ski baj­ker u Srpskoj, ne kri­je da ima te­to­važe i na na­jin­ti­mni­jim di­je­lo­vi­ma ti­je­la.

– To je pri­va­tna stvar i one ni­su za po­ka­zi­va­nje i pri­ču, dok Ti­to jes­te. Bi­lo mi je do­bro dok je bio živ, pa kao što ne­ko vo­li Ka­radžića ili Dražu, ja vo­lim Ti­ta. On mi ni­je bio idol, vi­še mi “do­đe” kao ne­ki đed ko­ga no­sim u ve­na­ma. Što se ti­če Ti­ta, u to vri­je­me mi si­tni lo­pov­či­ći iz­vla­či­li smo se te­to­vi­ra­ju­ći ga na ple­ćka­ma i le­đi­ma, jer tu po­li­ci­ja ni­je smje­la da tu­če pa­li­ca­ma – ot­kri­va Ma­šić.

Naj­svježiji ta­tu je ime ćer­ke Ma­je, ko­ju je bio pri­mo­ran da­ti na usva­ja­nje ka­da je još bi­la be­ba.

– Upo­znao sam je na­kon 23 go­di­ne. U Švaj­car­skoj je za­vrši­la ško­lu. Ta­mo živi i ra­di. Ona je mo­ja naj­lje­pša i na­je­mo­ti­vni­ja te­to­važa. Po­red Ma­je, mo­ja dru­ga
ve­li­ka lju­bav je­su mo­to­ri sa ko­ji­ma sam prvi kon­takt imao pri­je 25 go­di­na. Ba­ne, po­zna­ti pri­je­dor­ski mo­to­ris­ta me je u 13. go­di­ni pro­vo­zao po­la ki­lo­me­tra.
Umo­krio sam se u ga­će od stra­ha i za­re­kao da ni­ka­da ne­ću sjes­ti na mo­tor. Ali ne­što mi ni­je da­lo mi­ra, pa sam od hodže Adi­la “po­su­dio“ „apen 12“. Me­đu­tim,
sa­vjest je ču­do! U če­ti­ri uju­tro sam vra­tio vo­zi­lo i po­bje­gao. Adi­lu sam to ka­sni­je is­pri­čao, a on je re­kao: “Znao sam, ali te ni­sam htio di­ra­ti” – is­kren je Džip­si.

Mo­to­rom je obi­šao ve­li­ki broj ze­ma­lja Evro­pe, Nje­ma­čku, Dan­sku, Ita­li­ju, Ho­lan­di­ju…

– Na­di­mak Džip­si su mi da­li baj­ke­ri. Da­kle, ja sam je­dan je­di­ni, ori­gi­nal i kod me­ne ne­ma laži i pre­va­re – kaže pri­je­dor­ski baj­ker.

NE prosjačenju

Vo­đen pa­ro­lom “ko želi da ra­di, po­mo­zi mu, ko ne želi, uzmi mu i ono što ima”, Džip­si kaže da se da­nas mno­gi Ro­mi pre­tva­ra­ju da su pri­pa­dni­ci ove na­ci­onal­ne ma­nji­ne, a za­pra­vo su obi­čni pre­va­ran­ti.

– To su tzv “bi­je­li“, Ro­mi. Pra­vi Ro­mi ni­ka­da ni­su pro­si­li po gra­do­vi­ma, već su kao mo­ji pre­ci ku­pi­li kan­te, sa­li­je­va­li stra­ve, po­prav­lja­li i krpi­li sta­re
lon­ce, bi­li maj­sto­ri sa ka­la­jem, gle­da­li u pa­sulj i kar­te. E to su na­ši pra­vi do­ma­ći Ro­mi. ovi “dru­gi” su do­šli da va­ra­ju po­šten svi­jet. Ne podržavam
pro­sja­če­nje, jer se od to­ga bo­ga­te sa­mo gaz­de. Naj­sre­ćni­ji sam ka­da mo­gu ne­ko­me da uči­nim, po­mo­gnem i po­di­je­lim s njim. Ve­ći­na ipak, ne ra­di, gle­da da obav­lja što la­kše po­slo­ve, pa mno­gi žive od dje­či­jih do­da­ta­ka i sli­čno, a to što ni­smo ško­lo­va­ni nam je ge­net­ski. Ne vo­li­mo ško­lu i ni­smo je ni­ka­da vo­lje­li – tvrdi
po­pu­lar­ni Džip­si.

Novi pečat – Narodne novine