Potpuni haos vlada na području raspodele funkcija u Bosni i Hercegovini. Ambasador i ministar doslovno može biti svako, samo ne onaj ko je kvalifikovan za dotični posao.
Ministar u BiH, bilo čega i na bilo kojem nivou vlasti, što se tiče kvalifikacija, iskustva i uspeha u struci, može biti bilo ko. U vezi s tim ne postoje propisi. Njihovi podređeni moraju imati tri do pet godina iskustva na poslovima za koje se biraju, ali oni ne. I sami nekad istrče pred rudu hvaleći nečiju stručnost iako je sami nisu imali, piše portal Analiziraj.ba.
Tako je, na primer, Božo Ljubić, zastupnik iz dijaspore u Hrvatskom saboru, dao podršku Zdravku Mariću, tamošnjem ministru finansija, boreći se protiv njegove smene zbog njegove navodne stručnosti.
Sam Ljubić, međutim, u BiH je bio ministar saobraćaja i komunikacija kao hirurg. O tome je pisala Slobodna Bosna. Ilustrativan je primer i Fahrudina Radončića, lidera Saveza za bolju budućnost, koji je kao profesor likovnog jedno vreme bio ministar bezbednosti BiH. Stanje na tom polju nije dobro ni kad su aktuelni ministarski mandati u pitanju.
Na čelu Ministarstva inostranih poslova BiH je Igor Crnadak koji nema diplomatsko obrazovanje iako je ono očekivano na takvoj poziciji. Završio je ekonomiju. U njegovoj biografiji, na stranici Ministarstva inostranih poslova, ipak piše da “trenutno pohađa postdiplomske studije na smeru Svetska tržišta i Evropska unija na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci“. Do kraja mandata možda i završi.
Inače, kad su inostrani poslovi u pitanju, posebno su zanimljiva imenovanja ambasadora. O nekima je nemoguće saznati bilo šta tamo gde bi trebalo, u službenim predstavljanjima ili samopredstavljanjima. Na stranici Ministarstva ili ambasade. Mogu vas čak i dezinformisati. Tako na stranici Ministarstva stoji da je ambasadorica BiH u Japanu Anesa Kundurović, a ambasador je ustvari Borislav Marić.
Ambasador BiH u Srbiji je Lazar Mirkić, čije biografije nema nigde, ali su svojevremeno do nje uspeli doći u Nezavisnim novinama, kad je Mirkić bio u procesu dobijanja agremana. U njoj, kako stoji u Nezavisnim, piše da se bavi pilićarskim biznisom. U istom tekstu, pošto na stranici Ministarstva i ambasade nema ništa, saznali smo da je ambasador BiH u Ujedinjenim Arapskim Emiratima Zoran Milićević. Tamo je otišao s pozicije tehničkog direktora kamenoloma Lapišnica. S obzirom na to da su UAE potencijalni najveći investitori u BiH, to djeluje posebno skandalozno, a još više kad pogledate stranicu ambasade BiH. Na engleskoj verziji, Emiraćani doslovno ne mogu saznati ništa o BiH. A na BiH strani mogu pročitati nekoliko literarnih zapisa o BiH.. Na stranici ambasade BiH u Holandiji, Holanđani mogu videti fotografiju ambasadorke Mirsade Čolaković, ali ništa više o njoj ne mogu saznati. Šture su informacije i o BiH. Isti je slučaj i s Ambasadom BiH u Pakistanu, gde je ambasador Nedim Makarević. Na stranici Ministarstva inostranih poslova BiH nema navedenih imena ambasadora BiH u Sloveniji i Grčkoj, a stranica tih ambasada i nema, iako su na njih uredno postavljeni linkovi koji ne vode nigdje.
Veći broj radova
Pojedini ambasadori sopstvenu stručnost za poziciju na kojoj se nalaze potkrepljuju člancima pisanim za dnevne novine. Tako Sabit Subašić, ambasador BiH u Indiji, navodi da je napisao: “veći broj radova iz oblasti BiH spoljne politike i veći broj radova iz oblasti uloge dijaspore u vanjskoj politici BiH, veći broj radova iz oblasti održivoj razvoja”.
I Haris Hrle, ambasador BiH u SAD, spominje Oslobođenje. Kaže za sebe da je “autor serije članaka iz oblasti međunarodnog javnog prava o granicama Bosne i Hercegovine na rekama i moru (Oslobođenje, 1999.).”
Na državnom nivou zanimljivi su još, s obzirom na kvalifikacije, Josip Grubeša i Ismir Jusko. Prvi je ministar pravde, a završio je Filozofski fakultet Sveučilišta u Mostaru. Drugi je ministar saobraćaja i komunikacija, a po zvanju je profesor fizičkog vaspitanja.
U Republici Srpskoj većina ministara je zvanjem nekompetentna za pozicije na kojima se nalazi.
Milenko Savanović je ministar za rad i boračko-invalidsku zaštitu, a završio je Mašinski fakultet. Doduše, kad je u pitanju boračko-invalidska zaštita, poznaje je iskustveno. U biografiji mu stoji da je “borac prve kategorije i ratni vojni invalid sedme kategorije”, ali nije jasno zašto je on kompetentniji od svih drugih koji su isto kategorisani.
Petar Đokić je tako na čelu Ministarstva za energiju, industriju i rudarstvo sa završenim Ekonomskim fakultetom. Zlatan Klokić je završio Elektrotehniku, a ministar je za ekonomske odnose i regionalnu saradnju!? Neđo Trninić je sa završenim Mašinskim fakultetom i iskustvom srednjoškolskog profesora ministar saobraćaja i veza u Republici Srpskoj. Ministrka za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Srebrenka Golić je pravnica. Za resor izbeglica i raseljenih lica u RS zadužen je Davor Čordaš, čovek koji je diplomirao na Prirodno-matematičkom fakultetu u Sarajevu.
Za resor Ministarstva porodice, omladine i sporta zadužena je lekarka, ginekolog, Jasmina Davidović.
Federacija je ogledalo RS. I tu se nalazi jedan matematičar, Denis Lasić, na čelu Ministarstva saobraćaja i komunikacija. U Vladi FBiH postoji inženjer elektronike, Zlatan Vujanović, na čelu Ministarstva trgovine. U Vladi su i dvojica agronoma koji pokrivaju resore nevezane za njihovu struku. Jedan je Josip Martić, ministar prostornog uređenja, a drugi je Edin Ramić, ministar raseljenih osoba i izbeglica. Dok je, recimo, ministar poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva ekonomist Šemsudin Dedić. Salko Bukvarević, doktorirao na Rudarsko-geološkom-građevinskom fakultetu u Tuzli, ministar je za pitanja branitelja i ratnih vojnih invalida. Zora Dujmović, menadžer u socijalnoj zaštiti i socijalnoj politici, s ogromnim radnim iskustvom u institucijama za socijalni rad, ministrka je kulture i sporta.
Cele oblasti i resori ljudskog delovanja povereni su nekompetentnim ljudima. Činjenica, kompetencija nije jedina garancija da će neko dobro obavljati posao. Najbolji dokaz za to opet su ljudi u vlasti čije se kompetencije preklapaju s resorom delovanja, ali ne beleže uspehe, naprotiv. Uz kompetencije, potrebni su i uspesi u struci. Međutim, kompetencije bi ulevale minimum poverenja u to da neko strateški i profesionalno promišlja o sudbini zemlje, njenih kapaciteta i građana.
