Tito, Milošević, Rokfeler, Olbrajtova, Samaran, Lilić, samo su neka od imena ljudi koje je nahranio Dobrivoje Samardžija (67).
Ovaj kuvar je za vreme rada u vojno-ugostiteljskoj ustanovi “Avala” važio za najvećeg stručnjaka s varjačom. Zbog toga, tokom celog radnog veka, bio je “specijalac” u kecelji, kome je posao bio isključivo da sprema hranu diplomatama i najvišim političarima ondašnje Jugoslavije.
Od 1973. do 1980. godine kuvao je predsedniku svih naroda i narodnosti one velike, bivše SFRJ. Po zadatku, bio bi raspoređen po rezidencijama kada bi u goste dolazili visoki strani državnici.
“Tito se nikada nije žalio na hranu, a znao je i da se druži s poslugom. Čak je voleo da nas sve izvede da slušamo pevače koji su dolazili da nastupaju njemu u čast”, seća sa danas Samardžija. “Voleo je jagnjeće i praseće pečenje i masnu hranu. Međutim, to su mu branili lekari i bezbednjaci. Krišom smo mu davali pečenje. Voleo sam ga, svi su ga voleli.”
“Svaki obrok za Tita, Miloševića i Lilića se kontrolisao. Uzorak hrane prvo bi probao dežurni lekar. Osoblje u kuhinji je bilo u obavezi da posle svakog ručka deo hrane sačuvaju još 24 časa, za slučaj da nešto ne bude kako treba.”
Prema Samardžijinim rečima, Tito je u slobodno vreme imao običaj da se prošeta do kuhinje i gleda kako se priprema hrana. Uprkos zabrani, od kuvara je tražio da proba prasetinu. Najslobodnije se osećao kada bi dolazio na Brione i u Bugojno.
“Uvek je u sobi imao svežeg, mladog sira. Po protokolu, beli mrs se menjao tri puta dnevno”, priseća se ovaj kulinar.
Kada bi kod Tita dolazio neko od stranih diplomata iz zemalja nesvrstanih, Samardžija je u Bugojnu i Karađorđevu bio zadužen da sprema hranu.
“Maršal je voleo tradicionalna jela bosanske kuhinje – bosanski lonac, šarenu dolmu, begovu čorbu, pa supu od fazana, konsome i jagnjeće pikljeve”, priseća se Samardžija.
Posle Titove smrti, Samardžija je nastavio da sprema hranu najvišim državnim funkcionerima. Zbog mnogobrojnih poznanstava, važio je za čoveka koji može da otvori mnoga vrata. A za sebe kaže da je i dalje u duši – komunista.
“Tokom službe stalno su me proveravali. Sve dok nisam jednom bezbednjaku rekao da ja postavljam predsednika opštine i načelnika policije na Sokocu. I da mi više ne uznemirava familiju i komšije. Posle toga, nikada više moje ime nije proveravano. U to vreme bio sam prijatelj sa Džemalom Bijedićem, Hamdijom Pozdercem i Brankom Mikulićem.”
Potvrdu da je najbolji dobio je prilikom skupa najvećih bankara u Beogradu. Sa specijalnom naredbom, koju i danas čuva, na deset dana bio je premešten u hotel “Bristol”. Tokom samita MMF, pripremao je hranu za Dejvida Rokfelera, koji je u tom trenutku bio najbogatiji Amerikanac.
“Sećam se da sam mu spremao lososa na dasci od sveže posečene divlje jabuke, romanijske rolnice, a jeo je i mlade sireve i dalmatinsku pršutu”, priča Samardžija.
Ovaj kulinar rado se seća i 1984, kada je na Jahorini, u hotelu “Vučko”, za vreme Zimskih olimpijskih igara, spremao hranu za Huana Antonija Samarana, tada predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta. Katalonac, kaže, nije bio probirljiv.. Dopala mu se naša kuhinja.
Samardžija je veći deo radnog veka proveo u vilama na Tari, u Dobanovcima i u Karađorđevu. Krajem osamdesetih, iza zavese rezidencijalnih objekata počela je da se ruši zajednička država Južnih Slovena.
“Kod Miloševića u Karađorđevo dolazili su Tuđman, Izetbegović, Kučan, Mesić, potom i Karadžić i Mladić”, priseća se Samardžija. “Kod Miloševića nije bilo šale. Kada mu dolazi neka delegacija, nismo bili u mogućnosti ni da izađemo iz kuhinje. Žao mi je, ali većinu tih ljudi nisam čestito ni video.”
“Milošević je voleo čorbe, a za desert tufahije. Međutim, Mira je pisala jelovnik. Zbog njegovog zdravlja, branila mu je da jede tešku hranu. Tražila je da mu spremamo dijetalno”, priča Dobrivoje Samardžija..
Ovaj krepki penzioner kaže da je samo sa jednim Miloševićevim gostom pričao. A to je bio Ratko Mladić. Kako tvrdi, vojnog komandanta lično je Milošević predstavio za vreme jednog roštilja u dvorištu vile.
“Slobodan me je uhvatio ispod ruke i poveo prema Ratku. Reče mu: ‘Ovaj je tvoj, sa Romanije’. Mladić je odmah hteo da me vodi sa sobom. Pričao mi je o ratu. Raspitivao se iz koje sam familije”, priseća se Samardžija.
Zoran Lilić bio je jedini predsednik koji je hteo da se i van posla druži s poslugom. Voleo je da igra fudbal sa obezbeđenjem, kuvarima i konobarima.
“Lilić je ujedno i jedini živi funkcioner s kojim se i danas viđam. Popijemo kafu, a ponekad i pokoju ‘ljutu'”, kaže Samardžija.
Posle penzionisanja 2001, jedno vreme je imao kafanu. Deo stare klijentele je uspeo da privuče. Nebojša Pavković, kada je odlazio u Hag, oproštajni ručak je organizovao kod njega. Napustio je ugostiteljske vode, danas se bavi dekoracijom hrane.
