U poslednjih 20 godina slučaj Medicinska elektronika jedini je u RS, kada su, nakon pisanja medija, vinovnici afere završili u zatvoru.
Pitanje je da li bi se tajkun Mile Radišić i bivši direktor IRB Bojan Golić našli iza rešetaka, da Siniša Vukelić, u to vreme novinar Alternativne televizije, nije u izveštajima sa berze primetio da nešto „ne štima“.
Tim tragom otkrivene su milionske malverzacije akcijama i gradskim zemljištem, o kojima su pisali i drugi novinari, a tužilaštvo je, na osnovu medijskih priča, po službenoj dužnosti pokrenulo istragu.
– Ne sećam se nijednog sličnog slučaja, mada je povoda bilo na pretek. Tužioci se prave da ne čitaju novine i ne gledaju TV, kod nas je pravda doslovno gluha i slepa, osim kad, kao u slučaju Elta TV, po službenoj dužnosti krivično gone medije i novinare za navodni govor mržnje – kaže Vukelić i dodaje da organi gonjenja ne zarezuju ni zvanične organe, poput revizora, a kamoli novinare.
Vlatko Vukotić, urednik informativnog programa ATV, dodaje da su novinari frustrirani zbog utiska da sve što rade, rade uzalud.
– Na primer, poslanik i načelnik Šipova Milan Kovač je javno, u Narodnoj skupštini RS i pred TV kamerama, optužio socijaliste, da su, preko Šuma RS, od drvoprerađivača tražili mito za kampanju. Ako to nije povod za pokretanje istrage, ne znam šta jeste, ali organi gonjenja ćute – kaže Vukotić.
Vojislav Dimitrijević, sudija Vrhovnog suda RS, koji je krajem devedesetih bio glavni tužilac RS, kaže da afera koja u medijima zvuči ubedljivo ne mora nužno biti i slučaj koji tužilac može dokazati na sudu.
– Kad sam bio tužilac, povremeno sam novinske tekstove slao policiji na postupanje, ali to nije dalo naročite rezultate. Ono što novinari otkriju u pravilu je teško dokazivo na sudu. Uostalom, to je večita tema, ne samo kod nas, nego i u drugim zemljama. Pogledajte kako su završile najveće afere u komšiluku: slučaj Sanader i slučaj Mišković. U demokratskim društvima svako je nevin dok se ne dokaže suprotno i taj je standard vrlo strog, pa se kaže da je bolje da 100 krivih bude na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru – navodi Dimitrijević.
Dodaje da u pravosuđu ima i inertnosti i politički motivisanih postupaka, ali toliko koliko se javnosti predstavlja.
Analitičarka Svetlana Cenić tvrdi da je veliko pitanje koliko uopšte imamo ozbiljnih medija i novinara, koji temeljito istražuju i istrajavaju na pričama, a koliko medijskih „navijača“ i reketaša, koji otvore neku aferu, pa je ekspresno zatvore, kad se nagode sa „osumnjičenima“.
Uglješa Vuković iz Transparensi internešnela BiH kaže da, ipak, ni mediji, ni civilno društvo, ni nezavisne institucije poput revizora i ombudsmana, ne treba da odustanu od svog posla.
-Ne znače da je neka priča uzaludna, ako nema sudski epilog, jer nije krivični postupak i zatvorska kazna nisu jedino merilo odgovornosti. Moramo insistirati i na političkoj i profesionalnoj odgovornosti – tvrdi on.
Na svim aspektima odgovornosti godinama insistira Centar za istraživačko novinarstvo CIN, što je dalo rezutata. Na osnovu njihovih priča, lekarima u Federaciji BiH je oduzimano pravo da propisuju recepte, tužilaštvo u Sarajevu je otvorilo istragu zbog slučaja sudije Vlade Špoljarića, koji je odugovlačio da bivšeg ministra Esada Radeljaša osuđenog na godinu dana zbog prevare, sa kojim je „usput“ trgovao nekretninama, pošalje u zatvor na izdržavanje pravosnažne kazne.
Nakon objave priče da pojedini ministri iz Vlade FBIH uzimaju naknadu za smeštaj iako u gradu u kojem rade imaju stan, Naša stranka je podnela prijavu Kantonalnom tužilaštvu iz Sarajeva. Istraga je okončana na način da je zaključeno da je sve bilo po zakonu. Pod pritiskom CIN-a državno tužilaštvo pokrenulo postupak protiv ministrice odbrane BIH Marine Pendeš zbog isplate naknade savetniku Ivi Miri Joviću, a pokretani su i postupci za izmene zakona.
– Iza svakog našeg teksta stoje na stotine stranica relevante dokumentacije, razgovori sa desetinama kompetentnih sagovornika i sati istraživačkog rada. Zbog toga i uživamo kredibilitet u javnosti i podstičemo pozitivne promene – kaže novinarka CIN-a Renata Radić Dragić.
Priznaje da je nerealno očekivati da se svi mediji bave istraživačkim novinarstvom, jer je to dug i skup proces, ali da bi smanjenje medijske produkcije vratilo novinarstvu poljuljani profesionalni kredibilitet.
– Novinarima se mora dati vremena da kvalitetnije rade svoj posao – zaključuje ona.
Dimitrijević: Tajna snimanih razgovora
Sudija Vojislav Dimitrijevć tvrdi da posebne istražne radnje, poput prisluškivanja, koje on kao tužilac devedesetih nije imao na raspolaganju, istražioci danas često ne koriste kako treba.
– Snime, recimo razgovor, koji ne može biti valjan dokaz za sud, ali on procuri u javnost. Onda tužilac nema slučaj, a novinari imaju dobru priču – kaže Dimitrijević.
Cenić: Novinari pomažu lopovima
– Kvalitetne medijske priče su retke, ali i kada se dese, onda policija čeka nalog od tužilaštva, tužilaštvo traži na čemu će zasnovati predmet i tako u krug, dok slučaj ne zastari, a mediji krenu za nekom drugom pričom- kaže Svetlana Cenić i dodaje da novinari ponekad, ishitrenom pričom, idu na ruku kriminalcima, dajući im signal da uklone dokaze.
