Nadaleko je čuvena priča o “bubi” Momira Bojića, obloženoj sa 21.000 hrastovih daščica, drvenim volanom i menjačem.
– Moja “buba” je auto kao i svaki drugi, samo je malo drven. U njemu ću stići svugde, i u Beograd i u Zagreb ako treba, samo imam jedan problem. Svaki put prođem na tehničkom pregledu, ali me obavezno zafrkavaju pitanjem koju farbu da upišu.
Kažem im da stave boju hrasta, pa oni nastave da to nema u katalogu. A ja im kažem: “Stavi šta hoćeš, samo me pusti da prođem” – ispričao je Momir.O svojoj će ljubimici na četiri kotača, ne limenoj nego drvenoj, tako početi priču Momir Bojić, penzionera iz Čelinca nedaleko Banjaluke. Nadaleko je čuvena priča o njegovoj Volksvagen „bubi“, obloženoj s najmanje 21.000 hrastovih daščica, drvenim upravljačem i menjačem. Zapravo, drveno je sve osim farova i žmigavaca, retrovizora i sedala, radio-kazetofona i vetrobranskog stakla.
Arap nudio milion dolara
– Nije da nije bilo kupaca. Javio se jednom prilikom jedan Arapin i nudio čak milion dolara, ali je ubrzo umro. I mlađi brat mu je kasnije umro, pa moji Arapi umreše, a meni ne bi suđeno da prodam bubu – priseća se Momir Bojić.
Priča kako mu se pre nekoliko godina javio bogataš iz Dubaija koji je planirao otvoriti muzej jedinstvenih automobila, najveći na svetu. Prvo je Momiru ponudio 750.000 dolara za “drvenu bubu”, a onda i povisio iznos za još 250.000 dolara – samo da ne napravi još jedan.
– Sve je bilo dogovoreno i ja nisam htio uzimati kaparu, jer nam je obojici reč bila pečat. Ali, eto, pomreše ljudi i meni ostade auto. Moja Nada i ja smo to radili punih godinu i po dana. Uveče sam crtao planove, smišljao kako ću nešto uraditi, a po danu bismo se u garaži bavili ukrašavanjem “bube”.
I nijednu daščicu nisam pogrešno postavio, jer sam rekao sebi – ako jednom pogrešiš, udari se čekićem po prstima i završio si posao – priseća se Momir.
Odjednom mu došlo
Priča kako mu je jedne kasne jeseni „odjednom došlo“ da kupi bubu, jer „nije imao čime ići na pijacu“. Kad je već kupio sebi igračku, nastavlja, hteo se nečim još zabaviti i „malo je preurediti“.
U početku nije ni razmišljao da je obloži drvetom, a onda je „ideja pala s neba“ i automobil u kakvom je nekad davno polagao vozački ispit u njegovoj je mašti počeo dobivati nove obrise.
– Te male daščice koje sam počeo praviti od hrastovog drveta, a hrast je naše najbolje drvo i najviše ga ima, imaju male utore sa druge strane. Izgledaju kao ljuske i konkavne su sa unutrašnje strane da ne bi to visilo bez veze po autu. Svaka je daščica zanitovana u lim i nema nijedna da otpadne. Dizajneri sam svaki detalj pogodio bez greške – uverava Momir.
– Uveče sam crtao planove, a po danu bismo se Nada i ja u garaži bavili ukrašavanjem “bube” -priča Momir
Za sve što je uradio na svom životnom delu, kako bubu naziva, zahvaljuje supruzi Nadi. Iako je u početku bila skeptična prema njegovoj ideji, kasnije mu je svesrdno pomogla i bila pravi poticaj da zajednička aktivnost postane vredan eksponat potpune upotrebne vrednosti.
Samo njivu ne voli
Priča Momir Bojić i kako je radne navike, a posebno disciplinu, sticao u Nemačkoj, u kojoj je proveo 20 godina. Stolarski talent, kaže, “povukao” je na deda po majčinoj strani, za koga kaže da je bio vrhunski majstor. I osim “drvene bube”, hvali se s još puno vrednih i retkih rukotvorina.
– Ne znam ni orati ni kopati ni žeti. Na njivi baš ništa ne znam, osim možda čuvati stoku, jer sam to radio kad sam bio mlad, ali sad stoke nema. Sve drugo rukama mogu napraviti – uverava Momir.
Njegova supruga Nada tvrdi da ne bi ni bilo “bube” da ga ona nije podržavala.
– U početku sam se bojala da će nam komšije reći da smo ludi, a posle nas je bilo baš briga. Nismo hteli ništa sakrivati i hteli smo da svi to vide. Govorili su nam da smo poludeli, ali nema veze – ostaćemo upamćeni po ovom“, priča Nada.
Atrakcija na sajmovima
Dvoje penzionera su najsretniji kad odu na neki od sajmova automobila, a znali su poći i u Nemačku, pa prikazuju svojih ruku delo. Momir priča kako se na sajmu u nemačkom Essenu njegovoj drvenoj ljubimici „nije moglo prići na 20 metara koliko se ljudi okupilo“. I drugde je bilo slično.
Na pitanje koliko bi tražio za „drvenu bubu“, odgovara da je njezina vrednost – neprocenjiva.
– Ne bih prodavao auto, jer mi nije stalo do novaca. Jednostavno mi je toliko vredan da nema cenu. Nema ništa od toga – kaže.
Ako nekad i prodam “bubu”, sve bih novce dao siromašnoj deci, obećava Momir.
No, ima jednu želju. Ako neki muzej automobila možda i pokaže interes za raritetno vozilo, zamolio bi ipak da mu učine uslugu.
– Ne bih im baš poklonio, onako za džabe, nego bih tražio nešto novca i sve dao siromašnoj deci. Kad vidim da u današnje vreme svakojakog izobilja ima dece koja nemaju šta da jedu i gde da spavaju suze mi odmah krenu, ovako starom. Samo njima bih dao novac ako prodam auto nekom muzeju – obećava Momir.
Sve dok se to ne dogodi, „drvena buba“ ostaje u njegovoj radionici. Zimi u toplom, leti u hladovini uz sve one eksponate koje je Momir prikupljao za života i kojima je, kao u pravom malom muzeju starina, ukrasio prostor za svoju drvenu ljubimicu.
