Nekada je u brdu Orlac kod Viteza 50 meštana radilo u tvornici na proizvodnji mlinskog kamenja koje je odlazilo po svim republikama bivše Jugoslavije. U utrobu Orlaca danas ulazi još samo Ferid Džidić, a ponekad i njegov mlađi sin Fehret.
Džidić na Orlac dolazi zbog spužvastog kamena koji je na tom području najkvalitetniji. Tri puta je obnavljao vodeničke žrvnjeve na poznatim vodenicama Plive kod Jajca, a radio je i vodenice u Nacionalnom parku Krka u Hrvatskoj.
– Tri puta je zanat klesara mlinskog kamenja spasavao mene i moju porodicu od neimaštine. Kada sam se vratio iz vojske 1965. godine stigla je neka privredna reforma, posla nigde. Pre nego ću otići u vojsku kaže mi otac hajde u majdan radi sa mnom, nauči zanat, trebaće ti. Poslušao sam ga i nisam se pokajao. Uzeo sam njegov alat i krenuo u proizvodnju mlinskog kamenja. Kamenje je iz Viteza odlazilo u Sloveniju, Srbiju, Hrvatsku…
Nakon toga dobio sam posao u hemijskoj industriji u Principu u Vitezu, ali kamenje nisam zaboravljao. To mi je postao dodatni posao. Pred sami rat kažu nam u firmi “idite kući, pozvaćemo vas”. Rat prošao nikad me nisu pozvali. Opet sam uzeo u ruke svoje čekiće i klinove i u Orlacu klesao mlinsko kamenje – govori Džidić u stankama dok obrađuje veliki kamen za mlin.
Prve vodenice na Plivi mlinskim kamenjem koje melje žito obnavljao je još 1984. godine pred sarajevsku Olimpijadu. Sve je trebalo biti “tip-top” pa i vodenice na Plivi.
– U to vreme dođe mi u dvorište Pero Dumančić, tadašnji direktor GIK Kozara iz Banjaluke. Tražio je da obnovim sve vodenice na Plivi. Dakle 24 para mlinskih žrvanja, napraviti i ugraditi u vodenice. Kažem mu ja mogao bih to uraditi za dve godine. On se nasmeja i kaže “nama to treba za dva meseca”. Prihvatio sam ponudu, jer je bila takva da se teško odbija. Posao sam uradio za dva meseca na obostrano zadovoljstvo – priseća se Džidić davnih vremena.
Prošla je Olimpijada, prošao je rat, a Džidić je opet ostao bez posla. Razmišljao je kako pokrenuti posao, odnosno proizvodnju mlinskog kamenja.
– Kad čovek donese čvrstu odluku i Bog mu pomaže. Sve više ljudi je počelo graditi vodenice pa su tražili mlinsko kamenje. Jedino sam ja ostao da ih pravim ovde u Orlacu. Svi drugi ili ostarili ili umrli. Krenuo posao, već se bolje živi kad me pozvaše iz Jajca 2006. godine da obnovim pet vodenica. Načelnik Branko Ćavara već pripremio ugovor. Naravno, na obostrano zadovoljstvo posao sam uspešno završio. I nedavno sam obnavljao kamenje na dve vodenice u Jajcu, a bio sam i na Krki. Trinaest pari mlinskih kamenova teški po jednu tonu ugradio sam u vodenice Nacionalnog parka Krka kod Šibenika – priča Džidić.
Kazuje da su naručili samo žrvnjeve za vodenicu. Džidić ih je napravio i isporučio, a oni uredno platili.
– Međutim, nakon šest meseci meni dolazi brzojav da dođem u Nacionalni park, jer kažu da to niko ne zna postaviti. Otišao sam i posao uradio bez ikakvih problema. To je za mene bila igra. Glavni inžinjer Milivoj Miletić, koji je vodio celi projekat tada je rekao da niko ne smeje više ništa raditi bez Ferida iz Bosne – smeje se majstor Ferid i pokazuje veliku štalu koju je izgradio novcem od prodaje kamenja Nacionalnom parku Krka kod Šibenika.
Džidić je oduvek verovao u rad i poštenje. Da će biti dobar majstor znao je još 1962. godine kada je prvi puta s ocem ušao u podzemne hodnike Orlaca da uči zanat.
– U to vreme jedan stariji majstor me pitao: “Mali sanjaš li da klešeš kamen iz ovoga brda?”. Odgovorim mu da sanjam. On mi veli: “Eh, bit ćeš dobar majstor – pripoveda Ferid.
Starac se nije prevario. Ferid je jedini klesar mlinskog kamena koji još živi od svoga rada.
