Kako kuća može da postane bolnica najbolje znaju članovi izbegličke i siromašne četvoročlane porodice Marić iz Gornje Ljubije kod Prijedora, potomci poznatog Skendera Kulenovića.
Naime, glava ove kuće Igor Marić (64) je teški dijabetičar. Njegova supruga Milica (62), uz karcinom na dojki, dva puta je operisala oči zbog mrene i pucanja mrežnjače. Sinu Smiljanu (28) bubrezi rade samo 10 odsto, a kćerka Dubravka (39)…
– Ona je psihički bolesna i nesposobna za svakodnevni život. Zato Bože i ti Deda Mraze, ako vas ima, pomozite ovoj porodici, preponosnoj da za bilo šta moli – kaže meštanin Ljubije koji je inicirao posetu ekipe Pressa ovoj zaboravljenoj i od društva zanemarenoj porodici.
Zapravo, vidni jad i čemer u kojem žive Marići ilustrovala su, između ostalog, i dva pileća krilca koja su tog časa “rastegli” na četvoro ustiju, zajedno sa dva besplatna obroka koja svaki dan dobijaju iz ljubijske javne kuhinje.
Ne vide izlaz
– I o kakvom mi slavlju, Novoj godini i Božiću pričamo – dobacio je neko iz naše ekipe, a Igor Marić nastavio…
– Mi smo ratne 1993. godine izbegli iz Turbeta kod Travnika. Ovaj alternativni smeštaj dala nam je prijedorska kancelarija za izbeglice. Živimo nikako. Sva naša primanja su 204 KM, ili 44 KM dodatka koji dobijam kao nekadašnji borac Vojske RS i 160 KM koje kćerka prima kao naknadu za tuđu njegu i pomoć preko lokalnog Centra za socijalni rad – kaže Igor i dodaje da bi voleo da vidi izlaz iz te nezavidne situacije, pa makar to bilo i kroz iglene uši.
– Zbog ovih politika u kojima svako namiče sebi, a drugome ne da ništa, ne nadam se više ničemu. Uostalom, ja sam zbog sekiracije i svega što je snašlo moju decu i dogurao do teškog dijabetičara. Imam šećer 34 i ne znam kako još stojim. Slabe mi i vid i bubrezi i čim se malo uzbudim, moram da kontrolišem uzimanje insulina koji srećom besplatno dobijam u mesnoj ambulanti – navodi Marić.
Još kaže da su nekako krpili dok je bio sposoban i kao varilac radio na remontima velikih šećerana i termoelektrana po Srbiji.
– Pre rata smo oboje radili, žena u Fabrici konfekcije “Borac”, a ja u “Metaloradu” Turbe, međutim, nemamo dovoljno staža za bilo kakvu penziju. Da sve bude gore, u Travniku su nam oteli stan. Predmet je na Vrhovnom sudu u Sarajevu, iako imamo sve papire da smo za to plaćali struju, grejanje i ostalo. Obišao sam četiri-pet mesta u Travniku i Novom Travniku, ali mi sudovi ne priznaju stanarsko pravo. Eto, u tom stanu je radnik tog mog bivšeg preduzeća koji nije ni bio rođen kada sam ja tamo radio – ogorčen je ovaj Prijedorčanin.
Za to vreme, njegova supruga Milica navodi da nema novca ni za kartu do 11 kilometara udaljenog Prijedora, a kamoli do Banjaluke gde je odavno morala da ide na kontrole u vezi s operisanom dojkom i bolesnim očima.
Prazna obećanja
– I dalje preko ambulante u Ljubiji besplatno dobijam tablete koje ću piti pet godina da se rak dojke ne povrati… A kako živim? Teško. Nije dobro. Mora se. Brinem se o kćerki koja ima šizofreniju od detinjstva pa moram stalno biti uz nju jer se sama ne može ni obući ni popiti lekove. Sin bi zbog bubrega trebalo stalno da pije “prolom vodu”, ali ni za to nemamo. I meni je najteže zbog dece – kaže Milica, a njen sin
Smiljan priča da mu je u 21. godini dijagnostikovana hidronefroza.
– Hteli su da mi izvade bubrege jer su teško oštećeni. Od tada nosim ovaj kateter i urinarnu kesu. Ne smem da jedem ljuto i preslano. A hteo bih toliko toga. Tu transplantaciju ili barem operaciju mokraćne bešike koja mi je i oštetila bubrege. Ne bih voleo da završim na hemodijalizi – navodi ovaj mladić kome bolest otima najbolje godine.
– Da, kod nas je kao u bolnici, a možda i gore. I nije baš najtačnije da se nikome nisam obraćao zbog dece. Jesam, nema kome nisam, ali sam prestao, jer niko ne radi ništa. Kada se naslušaš laži i praznih obećanja prestaneš da veruješ ljudima – kaže Igor, koji uprkos teškom dijabetesu uspeva da nešto privredi.
– Imam jednog čoveka koji drži svinje, pa kada neku zakolje ja prodam nešto mesa i povremeno zaradim tih 10-20 maraka. Da ne gladujemo – završava Marić.
Rodbina velikog pisca!
Da je priča o Marićima sve samo ne obična, govori činjenica da je Igor unuk Skendera Kulenovića, autora nezaboravne poeme “Stojanka majka Knežopoljka” i člana Srpske akademije nauka i umetnosti čije ime danas nosi glavna nagrada poznatih “Književnih susreta na Kozari”.
– Skender je bio rođeni brat mog deda Muhameda Kulenovića. Dakle, unuk sam mu po liniji od moje majke Kamile, Muhamedove kćerke, koja se venčala s mojim ocem Perom. Inače, moj ded se u Poljskoj dok je studirao slikarstvo u Krakovu oženio mojom bakom Karolinom, po kojoj sam dao ime svojoj prvoj kćerki – priča Igor Marić i dodaje da je Muhamed 1941. streljan u ustaškom konc-logoru “Kerestinac”.
Kako pomoći?
Svi koji žele da novčano pomognu ovoj porodici mogu to učiniti uplatama na žiro račun broj: 153-1003-238 kod Hypo Alpe Adrija banke Banjaluka na ime Igor Marić.
Press RS
