Nesreća ne pita za veru i nacionalnost. Ali isto važi i za dobrotu. Tako su članice Kola srpskih sestara iz Prijedora među prvima pritekle u pomoć Bošnjaku Safetu Kapetanoviću iz Ljubije. Njegovu porodicu je poslednje dve decenije snašlo mnogo muke, a dodatni udarac zadat im je kad se Safet teško razboleo.
Kapetanovići su se davne 1993. godine odselili u Federaciju BiH iz rodne Ljubije u koju su se kasnije vratili.
Safet je sa suprugom Melihom dobio sinove Edvina (14) i osmogodišnjeg Vedina. Safet je nekada radio u prijedorskoj „Trgoprodaji“, ali je ostao bez posla. Pokušavali su da počnu iz početka, ali im se nije dalo. On je radio za nadnicu i nekako su preživljavali, sve dok Meliha nije doživela moždani udar. Na sreću, oporavila se, ali je nastavila skupo lečenje. Kažu, u Federaciji nisu mogli da ostvare nikakva prava ni pomoć, pa su odlučili da se vrate u Ljubiju.
Dočekao ih je devastiran stan, koji je Safet uz pomoć ljudi dobre volje uspeo da okreči i ponešto popravi, a kada je hteo da renovira kupatilo, porodicu je zadesila nova nesreća.
Sudbina je htela da Safeta zadesi ono što je prošla Meliha. Doživeo je infarkt, a potom i moždani udar. Od tada ne može da se kreće, a tada počinje borba cele porodice za goli život i parče hleba.
Nemoguće je živeti, kupovati lekove i školovati dva osnovca sa Safetovom penzijom od 145 maraka, koja je jedino primanje Kapetanovića.
– Jedemo u javnoj kuhinji. Nisam znala da to postoji, već mi je rekla jedna komšinica. Da toga nema, deca bi mi bila gladna. Sve bismo mi nekako da je moj Safet zdrav. On je bio vredan, radan čovek, koji bi nama sve stekao, ali nesreća je htela da padne u postelju – kroz suze priča Meliha.
Dok ona priča, Safet nepomično leži u krevetu, a osmogodišnji sin Vedin ga ljubi i grli. Meliha kaže, da on strašno teško proživljava očevu bolest.
– Dete je, treba mu otac i teško mu je da ga gleda takvog – priča Meliha, iza čijih leđa se krije mali Vedin.
Teška sudbina ove poštene porodice duboko je dirnula Prijedorčane, stanovnike Ljubije, ljude u pojedinim preduzećima, dijaspori, humanitarnim organizacijama.
Kada su čule u kakvim uslovima žive Kapetanovići, članice Kola srpskih sestara organizovale su akciju i donele pomoć. Dušanka Matijaš, jedna od članica Kola je majka poginulog borca Vojske Republike Srpske.
– To me ne sprečava da nekome donesem pomoć. Ti ljudi meni nisu ništa krivi. Mi ne gledamo ko je ko, ni ko je koje vere, jednostavno je važno biti čovek. Ne može se ostati imun na muke ove dece – kaže Dušanka.
Uz sve drugo što im je preko potrebno, Safetu je neophodno i banjsko lečenje. Meliha i deca se nadaju da bi mu to ubrzalo oporavak. Iako su željni svega, u vrhu njihove liste je samo jedno. Kako kaže mali Vedin: „Da mi tata stane na noge!“
OBRADOVALI DEČAKA
Mali Vedin se najviše obradovao „čokolinu“, koje je dobio od Kola srpskih sestara. Meliha kaže da ih je zvala i pitala ih da joj to donesu, ako imaju.
– Moj Vedo to voli, iako više nije tako mali, obožava to da jede, pa sam ih pitala imaju li „čokolino“ – kaže Meliha.
Kaže, Edvin je tinejdžer, on neće da priča o tome.
ČEKAJU VOLONTERE
Kapetanovićima je pomogao i grad Prijedor. U okviru sredstava za održivi povratak ova porodica dobila je donaciju u materijalu za sanaciju dotrajalog stana, vrednu oko tri hiljade maraka. Pomoglo je i preduzeće „Vodovod Prijedor“, renovirao im je vodovodne cevi. Sada su ovoj porodici potrebni volonteri, koji će im pomoći da do kraja renoviraju stan, jer materijal već imaju.
Novosti.rs – G.Vila
